Nemačka vlada između Bona i Berlina

Nemačka je gotovo dve decenije ujedinjena (zvanično od 3. oktobra 1990), ali je njena savezna vlada ostala i dalje fizički podeljena. Šest njenih ministarstava ostalo je i dalje u idiličnoj varoši (svega tri stotine hiljada žitelja) na Rajni, dok ministarstva koja su se preselila u Berlin tamo imaju, uključujući i vladin ured, svoje ispostave. U ovom času u Bonu ima više saveznih činovnika (9.148) nego u zvaničnoj prestonici (8.726).

I upravo na desetu godišnjicu seobe – prva sednica saveznog parlamenta (Bundestag) održana je u staroj i potpuno renoviranoj zgradi Rajhstaga, tik uz Brandenburšku kapiju, 19. aprila 1999. – planule su iznova rasprave. Za jedne zbog neodržive situacije da vlada ujedinjene zemlje i dalje ima dva sedišta, a za druge zato što tvrde da ta činjenica da država ima dva administrativna i upravna centra – zakonom (zakon o deobi nadležnosti između Bona i Berlina donet je 20. juna 1991) ostaje nedodirljiva i nepromenljiva.

U prilog ovim drugima ide argument da je ta podela nadležnosti bila uslov da Berlin postane glavni grad. Bez obzira na činjenicu što je nekadašnja nemačka prestonica figurirala u zapadnonemačkom „osnovnom zakonu” (zameni za pravi ustav, kad za to dođe vreme) kao budući glavni grad ujedinjene zemlje, ogroman broj tadašnjih poslanika Bundestaga žestoko se tome protivio.

Berlin je, posle veoma dramatične rasprave koja je trajala ceo jedan dan i pola noći, za „dlaku”, i tek nakon garancija da će Bon, ako izgubi status prestonice biti počastvovan, kao jedini u zemlji, titulom „saveznog grada”. Briga da ne dođe do dramatične oseke radnih mesta u gradu na Rajni igrala je pri tome važnu, ali ne i presudnu ulogu. Prenošenjem svoje centrale u Bon, „Telekom” je, uostalom, mogao sam da reši taj problem. Ostanak važnih institucija – uz šest ministarstava, bilo je predviđeno da na Rajni ostane i Bundesrat (veće pokrajina), pa je ta odluka kasnije preinačena – trebalo je da se sačuva i održi politički ugled i značaj grada u kojem je nastala, i decenijama opstala jedina prava posle one kratke i nestabilne vajmarske, nemačka parlamentarna demokratija.

U času odluke, poslanici Bundestaga su se praktično prvi put ravnali po sopstvenoj savesti, a ne po stranačkoj pripadnosti. Među vatrenim pristalicama jednog i drugog grada našli su se, izmešano, pripadnici vlasti i opozicije. U izjašnjavanju je više igrala ulogu geografija i generacijska pripadnost od stranačke. Stariji su, predvođeni Vilijem Brantom, gradonačelnikom Zapadnog Berlina iz vremena podizanja Berlinskog zida, gotovo listom glasali da bivša prestonica bude i nova, mlađi su, u većem broju, bili za Bon.

Kad je reč o geografiji, ništa se ni sada, u usplamtelim raspravama o eventualnoj kompletnoj seobi svih ministarstava u Berlin, nije promenilo. Raspravu je „zapalio” ( u nju se uvek unosilo mnogo emocija) čovek iz Berlina, Volfgang Tirze. Trenutno potpredsednik Bundestaga sa liste socijaldemokrata, vodio je pre deset godina, tada kao njegov predsednik, prvu sednicu saveznog parlamenta u Rajhstagu. Uz njega su se, potom, svrstali političari i poslanici različitih boja i opredeljenja.

Na „barikade” je promptno izašao još, čini se, moćniji lobi pobornika Bona: nalazi se, uostalom, na tlu najveće i najmnogoljudnije nemačke pokrajine, Severne Rajne Vestfalije. Kancelarka Merkel je, očigledno, procenila da joj ova zapaljiva rasprava u izbornoj godini, i usred velike ekonomske krize, nije potrebna: zvanično je, kako bi se presekle spekulacije, saopšteno da vlada uopšte ne planira seobu ministarstva iz Bona.

Pobornici tog poduhvata kao glavne argumente potržu efikasnost savezne administracije (bez obzira na moderne telekomunikacije, razdvojenost donosi dosta problema) i troškove: „dupliranje” košta poreske obveznike 23 miliona evra godišnje, od čega devet miliona evra odlazi samo na avionske karte Bon–Berlin i nazad.

Protivnici seobe se najpre drže onog već spomenutog, i važećeg, zakona kao Svetog pisma. I oni, međutim, imaju u ovom obračunu svoj finansijski „buzdovan”: seoba bi koštala (najmanje) pet milijardi evra i upozoravaju da, posebno u ovakvoj situaciji, niko lud ne bi ušao u takvu avanturu.

Miroslav Stojanović