Ничији људи

Сарајево – Неколико десетина хиљада грађана БиХ који су пре рата живели и радили у Хрватској, а који су у периоду од 1991. до 1995. године прво добили отказ, а потом протерани из ове земље, још живe у нади да ће успети да остварe своја законска права. Ови људи, а ради се о Србима и Бошњацима, имају БиХ држављанство али су, како то каже Никола Пузигаћа, председник Удружења радника инвалида рада избеглих из Хрватске, које делује у Републици Српској, „ничији, нису стигли ни тамо ни овамо“

„Практично ми смо и након скоро 20 година, такорећи, на почетку. Све досадашње власти у БиХ, укључујући и актуелну нису показале неки велики интерес да нам помогну, ако ништа друго оно бар да нам пруже правну помоћ како би могли водити судске спорове. Међу нама је тридесетак хиљада инвалида рада, на прсте се могу пребројати они који су успели да остваре право на инвалиднину, а сви су постали инвалиди на радним местима у Хрватској, у овој земљи је остало око 50.000 станова на које су станарско право стекли протерани Срби и Бошњаци – каже Пузигаћа који се, такође, бори за своја права остварена током двадесетогодишњег рада у Луци у Ријеци. Тврди да је и после толико година „борбе” још на почетку.

Председник Управног одбора Удружења протераних и обесправљених, које је формирано у Федерацији БиХ и делује под називом „Угор”, Рамиз Мерван је за „Политику” изјавио да „судске спорове, по различитим основама, у Хрватској води више од 50.000 људи, али прилично неуспешно. Ти процеси трају годинама, све је у рукама тамошњих правосудних органа, заступају нас хрватски адвокати и суде хрватски судови- објашњава Мерван и тврди „ да је опструкција на делу, процеси се намерно одуговлаче, „користи се ситуација која подсећа на ону народну пословицу „кадија те тужи, кадија ти суди”. Иначе, Мерван је све до 1993. године радио у загребачкој фирми „Монтинг” у којој је имао статус инвалида рада и сада покушава да законским путем докаже да, као инвалид није могао бити истеран с посла. Он се нада да ће успети то и доказати, каже, „закон је на мојој страни”.

Независни посланик у Представничком дому Парламента БиХ Момчило Новаковић сматра да се проблемима протераних и обесправљених држављана БиХ морају озбиљније позабавити актуелне власти, из ког разлога је већ покренуо иницијативу да се питање њиховог решавања отвори и у парламентарној процедури.

„Ради се о људима, а има их много, који су игром судбине обесправљени, немају статус избеглих и расељених, сами се боре за своја права, јер су, практично, ничији. Многи од њих су, пре него што су протерани, били пред пензионисањем, али не могу да остваре право на пензију, као што ни један број њих не може да оствари право на инвалиднину, или да дођу до станова у којима су живели и стекли станарско право, објашњава Новаковић и сугерише да је циљ његове иницијативе да подстакне представнике власти на свим нивоима да се озбиљније позабаве ситуацијом у којој се налази неколико десетина хиљада људи.

„Ако је чињеница, а јесте, да закон сто посто иде на руку овом људима, онда не видим разлога да им се не помогне, првенствено финансијски да би могли водити судске спорове. Босна и Херцеговина, нажалост, нема закон о бесправној правној помоћи коју ови људи не могу добити ни у Хрватској, без обзира што она има такав закон, зато што нису њени држављани- истиче Новаковић који је уверен да ће у Парламенту БиХ бити проводена расправа о проблемима „градјана БиХ који су пре рата радили и живели у Хрватској, а који су у периоду од 1991. до 1995. године добили отказ и протерани“ и да ће „Представнички дом усвојити сет закона којима ће обавезати Савет министара БиХ, ентитетске и кантоналне владе да из буџетских резерви издвоје средства и тако помогну удружењима да могу да решавају проблеме својих чланова”.