Сајам бекрија у Шљивовици

Шљивовица под Златибором. – „Шљивовице село код Ужица позната си по бритви чакији и по доброј домаћој ракији”, казивали су здравичари и чутуру увис подизали у Шљивовици под Златибором, на бини постављеној усред простране ливаде крај сеоске школе. Ту, у селу свуда знаном по доброј ''мученици'', одржан је јуче други Сајам домаће ракије. Сусрет произвођача из овог ракијашког краја, воћара и здравичара, знатижељника и бекрија.

Пред жиријем се нашло 70 узорака ракија са златиборског и ужичког подручја. Најбољом је оцењена препеченица из оближње Трипкове, власника Душана Лазовића. Победник каже да нема посебних тајни за справљање добре ракије: ваља имати здраво воће које се пече је на стари, проверени начин, а ракија ваља да одлежи у бурету барем пет година.

Уз раме Лазовићу, на другом, односно трећем месту, били су Милан П. Урошевић и Благоје Урошевић, обојица из Бранежаца. Жири је најбољих пет произвођача прогласио носиоцима велике, а пет иза њих рангиране златне медаље.

– Овим сајмом смо започели мисију спасавања српске шљивовице и брендирања овог нашег пића у Европи. У овом селу, иначе, нађена је докуменатација још из 1868. о употреби имена шљивовица, па стога је јасно да ми једини у свету можемо то име као бренд користити. Квалитет изложених ракија је углавном веома добар, бољи него на првом сајму одржаном лане. Наша порука је, ако већ неко пије, нека барем пије здраву домаћу ракију – сумирао је, проглашавајући победнике, председник стручног жирија Коста Михаиловић, који нам је објаснио и како су чланови жирија успели да сваку ракију пробају и да на ногама остану. Дакле, узорци се углавном само ''промуљају'' у устима, да се осети укус и кроз нос прође мирис, па се пробано испљуне. Понека боља ракија се и прогута, али врло мало. Кад се све сабере, не више од чашице стигне у стомак. А за то време дегустатори мезете пршуту, сир, хлеб, јабуку, пију млеко, да се неутралише укус претходно пробаних узорака.

Наравно, нису сви на овој ''Ракијади'' били тако одмерени као жири, толикој ''мученици'' неки се нису знали одупрети. Већ око поднева појединима је ударила у главу, а само они знају како су вече дочекали. Могла се овде ракија и пробати и купити, литар ''љуте'' продавао се за 300 до 500 динара. Одјекивала је свирка трубача, по ливади коло повело, а није се пило на празан стомак – вртео се на ражњу и во од готово 400 кила, кога су сатима пекли и комаде посетиоцима бесплатно делили Чајетинци Милош Милутиновић звани Мушо и Добросав Нинчић звани Цуле.

– У Шљивовици свака кућа прави најмање од 100 до 500 литара добре ракије, за продају нема проблема. Ко једном проба увек купује поново. Пију је људи и кад се рађа и умире, и на прелу, свадби, сахрани. И ми идемо у корак са Европском унијом, традиције се не одричемо, а ономе што нам прописују прилагодићемо се – каже нам мештанин Миломир Милојевић Геро, који је и сам за ову прилику казан потпалио, а за наше читаоце открива свој рецепт: преврела шљива иде у казан, па од ње, уз јачу ватру, за пола сата потекне првенац, ''мека'' ракија слабе снаге. Ко хоће јачу, а сви овде углавном пију ''љуту'' (''мека'' само иде за грејану ракију), онда се од ''меке'' и воде прави та препеченица, која после тросатног печења, достигне двадесетак гради.