Мали Макар вредан 300.000 рубаља

Двогодишњи Макар једноставно није имао среће у животу. Родитеље није ни запамтио, његов свет био је дом за напуштену децу. А онда, када се на тренутак учинило да је и изнад његове главе засјала звезда среће, уследило је ново разочарење. Људи који су одлучили да га усвоје променили су мишљење после само два месеца заједничког живота и Макар се поново нашао у сиротишту. Како се испоставило, налетео је на „родитеље” којима је био потребан само на неко време.

Слична судбина задесила је и малог Алексеја. У дом за напуштену децу доспео је зато што његови отац и мајка очигледно нису били спреми на оно мало родитељског жртвовања које чини право детињство. Када је нашао „новог оца и нову мајку” изгледало је да му живот, коначно, креће нормалним током. Нажалост, и њему је следовало разочарење и повратак у сиротиште. Људи који су га усвојили „на одређено време“ више од њега нису имали користи.

Како преноси московски дневни лист „Новије известија“, Државна дума Русије требало би у најскоријој будућности да усвоји закон према којем би се погодности које сада остварују породице које усвајају остављену децу убудуће односиле искључиво на усвојенике. А реч је о знатним финансијским средствима, правима на добијање стана, праву на подизање кредита... и још много тога. У складу са предлогом новог закона, породице би могле да располажу поменутим погодностима једино уз сагласност надлежних државних органа и после пажљиве процене сваке појединачне ситуације. Према мишљењу предлагача, овакав закон заштитио би децу од самовоље родитеља и покушаја истих да новцем добијеним за усвајање сирочета реше неке своје животне проблеме.

У случају Макара „добит“ је износила око 300.000 рубаља (скоро 7.000 евра). У Русији то и није тако мало пара, у сваком случају, сасвим је довољно као учешће за позамашан кредит. Управо то су на уму имали нови „родитељи“. Добро смишљен план је, међутим, пао у воду, а недужни дечак је по кратком поступку враћен сиротишту са образложењем да је „неподобан“ пошто му је права мајка била заражена вирусом сиде.

Ни Алексеј није боље прошао. Захваљујући државној субвенцији добијеној за усвојеника, његова нова породица је купила већи стан. После тога и он је враћен у сиротиште – без образложења. „Јасно нам је зашто им је било потребно дете, али руке су нам везане“, вајкају се социјални радници. „Наше законодавство не предвиђа одговорност за отказивање ’очинства’ детету, чак и када је недвосмислено утврђено да је усвајање учињено из користољубља.”

Према речима Алексеја Головња, опуномоћеника за права деце, отказивање неге и васпитања усвојеника није реткост. Према статистичким подацима, само је у руској престоници током прошле године породицама на усвајање дато 410 деце. Враћено их је 11.

Интересантно је, такође, да се овакви случајеви чешће дешавају у унутрашњости земље него у Москви или Санкт Петербургу. Објашњење је врло једноставно: новац добијен за усвојено дете у престоничким градовима не представља неко нарочито богатство, али у провинцији, где су услови за живот много тежи, свака рубља је добродошла. Зато и не чуди то што је за поједине породице „посао са сирочићима“, пре свега, додатни извор зараде.

Још уноснији је посао хранитељства. Он подразумева вођење рачуна о детету, његовом подизању, исхрани, школовању... без законског усвајања. Породице које се одлуче за хранитељство сваког месеца добијају од државе одређену финансијску помоћ која у неким случајевима премашује и саму редовну плату хранитеља.