Mali Makar vredan 300.000 rubalja

Dvogodišnji Makar jednostavno nije imao sreće u životu. Roditelje nije ni zapamtio, njegov svet bio je dom za napuštenu decu. A onda, kada se na trenutak učinilo da je i iznad njegove glave zasjala zvezda sreće, usledilo je novo razočarenje. Ljudi koji su odlučili da ga usvoje promenili su mišljenje posle samo dva meseca zajedničkog života i Makar se ponovo našao u sirotištu. Kako se ispostavilo, naleteo je na „roditelje” kojima je bio potreban samo na neko vreme.

Slična sudbina zadesila je i malog Alekseja. U dom za napuštenu decu dospeo je zato što njegovi otac i majka očigledno nisu bili spremi na ono malo roditeljskog žrtvovanja koje čini pravo detinjstvo. Kada je našao „novog oca i novu majku” izgledalo je da mu život, konačno, kreće normalnim tokom. Nažalost, i njemu je sledovalo razočarenje i povratak u sirotište. Ljudi koji su ga usvojili „na određeno vreme“ više od njega nisu imali koristi.

Kako prenosi moskovski dnevni list „Novije izvestija“, Državna duma Rusije trebalo bi u najskorijoj budućnosti da usvoji zakon prema kojem bi se pogodnosti koje sada ostvaruju porodice koje usvajaju ostavljenu decu ubuduće odnosile isključivo na usvojenike. A reč je o znatnim finansijskim sredstvima, pravima na dobijanje stana, pravu na podizanje kredita... i još mnogo toga. U skladu sa predlogom novog zakona, porodice bi mogle da raspolažu pomenutim pogodnostima jedino uz saglasnost nadležnih državnih organa i posle pažljive procene svake pojedinačne situacije. Prema mišljenju predlagača, ovakav zakon zaštitio bi decu od samovolje roditelja i pokušaja istih da novcem dobijenim za usvajanje siročeta reše neke svoje životne probleme.

U slučaju Makara „dobit“ je iznosila oko 300.000 rubalja (skoro 7.000 evra). U Rusiji to i nije tako malo para, u svakom slučaju, sasvim je dovoljno kao učešće za pozamašan kredit. Upravo to su na umu imali novi „roditelji“. Dobro smišljen plan je, međutim, pao u vodu, a nedužni dečak je po kratkom postupku vraćen sirotištu sa obrazloženjem da je „nepodoban“ pošto mu je prava majka bila zaražena virusom side.

Ni Aleksej nije bolje prošao. Zahvaljujući državnoj subvenciji dobijenoj za usvojenika, njegova nova porodica je kupila veći stan. Posle toga i on je vraćen u sirotište – bez obrazloženja. „Jasno nam je zašto im je bilo potrebno dete, ali ruke su nam vezane“, vajkaju se socijalni radnici. „Naše zakonodavstvo ne predviđa odgovornost za otkazivanje ’očinstva’ detetu, čak i kada je nedvosmisleno utvrđeno da je usvajanje učinjeno iz koristoljublja.”

Prema rečima Alekseja Golovnja, opunomoćenika za prava dece, otkazivanje nege i vaspitanja usvojenika nije retkost. Prema statističkim podacima, samo je u ruskoj prestonici tokom prošle godine porodicama na usvajanje dato 410 dece. Vraćeno ih je 11.

Interesantno je, takođe, da se ovakvi slučajevi češće dešavaju u unutrašnjosti zemlje nego u Moskvi ili Sankt Peterburgu. Objašnjenje je vrlo jednostavno: novac dobijen za usvojeno dete u prestoničkim gradovima ne predstavlja neko naročito bogatstvo, ali u provinciji, gde su uslovi za život mnogo teži, svaka rublja je dobrodošla. Zato i ne čudi to što je za pojedine porodice „posao sa siročićima“, pre svega, dodatni izvor zarade.

Još unosniji je posao hraniteljstva. On podrazumeva vođenje računa o detetu, njegovom podizanju, ishrani, školovanju... bez zakonskog usvajanja. Porodice koje se odluče za hraniteljstvo svakog meseca dobijaju od države određenu finansijsku pomoć koja u nekim slučajevima premašuje i samu redovnu platu hranitelja.