Мрачна прошлост хрватског зенге Чикоа

Од нашег сталног дописника
Загреб – Бившег хрватског војника Едуарда Флореса званог Чико (49), који је ових дана с још неким сарадницима убијен у Боливији под сумњом да је припремао атентат на тамошњег председника Моралеса, прати неколико мрачних тајни. Цео његов досадашњи живот је у том стилу, а највећи скандал који се везује уз његово име у време деловања у Хрватској у протеклом рату јесте загонетна смрт двојице европских новинара који су се распитивали о њему у Осијеку.

Чико је рођен у Боливији, где је стигао његов отац Јеврејин из Мађарске у коју су се вратили после десничарског пуча у Чилеу. Као младић, Едуардо Флорес је у Мађарској био гранични полицајац који је радио на осигурању аеродрома у Будимпешти док је та земља још била део Варшавског пакта, а из тог доба се провлачи прича да се тада упознао с чувеним међународним терористом Карлосом који је у то време често кружио источним земљама.

У Хрватској се појавио одмах почетком рата и представио се као дописник шпанског листа „Ла Вангардија”, односно помоћник дописника тог листа за источну Европу Рикарда Естариола, иначе припадника католичке организације „Опус Деи” и с њим се често састајао у Бечу. Током 1991. приступио је хрватском Збору народне гарде (ЗНГ), а у јесен исте године у Осијеку је постављен за команданта тзв. Интернационалног вода који су сачињавали добровољци и плаћеници пристигли из разних земаља. Хрватски медији пренели су да је у том воду била неколицина бивших војника из Велике Британије, затим врхунски обучен снајпериста из Португалије Алехандро Кунан Фернандез, шпански плаћеник и стручњак за експлозиве Алехандро Хернандез Мора, бивши француски легионар, иначе Велшанин, Стефан Хенкок, као и неколико Француза које је у Хрватску послао Ле Пенов „Национални фронт”.

У том воду нашао се и дописник швајцарске новинске агенције Кристијан Вуртембург, који је у ствари дошао да истражи Чикову повезаност с европским неонацистима, шверцом оружја и кријумчарењем дрога. О својим сазнањима причао је репортеру шпанске телевизије Хулију Цезару Алонсу, а нешто од тога убрзо му је дошло главе. Како је касније јавно потврдио тај шпански новинар, Чико му је рекао да је Вуртембург „кртица које се треба отарасити”.

Вуртембург је убијен тупим предметом у Осијеку 6. јануара 1992, а Чико је тада тврдио да су то урадили – четници. По сличном „обрасцу” у то време су под влашћу Бранимира Главаша у Осијеку убијани и српски цивили.

Да истражи ову тајанствену смрт новинара Вуртембурга након недељу дана у Осијек стиже фоторепортер лондонског „Индипендента” Пол Џенкс, али је и он убијен четири дана касније. Овај пут то је учињено снајперским хицем, а саопштење је гласило – „од четника”, иако таквих није било ни близу места његове погибије.

Новинар британског „Обзервера” Џон Свини о томе је 1994. године снимио документарни филм у којем је као најсумњивије за смрт двојице новинара означио Чикоа и његовог сарадника и бившег легионара Стефана Хенкока.

Чико је у Ла Пазу у окршају с полицијом убијен с још двојицом сарадника, док су један Мађар и Марио Ф. Тадић (58) заробљени. И Тадић звани Чилеанац (зато што је рођен у тој далекој земљи) приступио је Хрватској војсци још у септембру 1991. и био њен активни припадник све до 2005. године. Све време био је припадник 1. гардијске бригаде „Тигрови” где је стекао чин поручника, а у пензији је бојник (мајор). Живео је са супругом донедавно у Осијеку.