Живот уз комшије лавове

Љубомир Симовић, драмски писац и академик, према градским улицама има посебан однос. Доживљава их као институције од изузетног значаја. Можда и не знајући тачне разлоге, волео их је од самог детињства. Тада је био најсрећнији управо на улици, јер је ту увек било неког друштва и неког дешавања.
Писац српских драма "Хасанагиница", "Чудо у Шаргану", "Путујуће позориште Шопаловић", "Бој на Косову" , овом приликом, даје изванредну анализу суштине, појма и улоге које улице имају у односу на појединца и друштво у целини. У први план он истиче чињеницу да на улици нико није сам. – То је место где се човек креће и среће познате, мање знане и скроз непознате људе – вели писац.

Академик Симовић сматра природним да највећу пажњу поклони оној у којој живи. Улица Тадеуша Кошћушка може да се сврста у тај ред.

Носи име пољског националног јунака и протеже се од врха до доњег Дорћола. Захваљујући Калемегдану, успела је да очува нешто зеленила и парче слободног неба.

Кад зашуми и заграји јато

– Уствари то је једна парадоксална улица. Када у њој станујете, налазите се у центру и на периферији. Занимљива је зато што је она, на неки начин, само пола улице. Наиме, готово цела њена непарна страна не постоји. Међутим, то не значи да је та непарна страна празна и лишена садржаја. Она је толико богата да је парној страни можда и тешко да са њом одржи равнотежу. Почев од Узун Миркове, на тој страни је Павиљон "Цвијета Зузорић" чија се вредност непрекидно мења и зависи од тога која је изложба отворена. Силазећи низ Калемегдан, долази се до Зоолошког врта који је пун животиња према којима имам посебан однос. Затворене у кавезима, оне су нека врста робијаша. Увек сам се питао које животиње су горе прошле. Оне које су затворене, или оне које раде у циркусима. Дресиране, што значи понижене, деградиране, раде нешто противно својој природи. Колико год да саосећам са њиховим робијашким положајем још више осећам дивљење према њиховој лепоти, снази, њиховим разноврсним облицима. На неки начин, тај однос према животињама је толико личан да слонове, крокодиле, тигрове, лавове, орлове, змије доживљавам као неку врсту својих комшија. Када се прође Булевар Петра Бојовића, наилази се на биљну апотеку у којој је и усред зиме – лето. У њој све мирише, као да је увек јул, или август на некој лепој, планинској ливади. После тог призора, наилази се на нешто што личи на силазак у подземни свет. Реч је о уласку у подвожњак који води према Дунаву. Када је грађен, у њему је пронађено 60 костура бранилаца Београда из 1915. године, о чему нас, нажалост, обавештава једна неписмена спомен-плоча. Када се изађе из тог подземног света, Улица Тадеуша Кошћушка нас награди изласком на Дунав. На Дунаву се одједном све отвара. Осећате као да припадате неком већем, пространијем и светлијем свету. Светлијем чак и када су магла и мрак. Свакодневно пролазим обалом Дунава. Поглед на Банат, Ратно острво, Срем и Земун увек је другачији. Нарочито је драматична и занимљива јесен када почну да стижу јата селица. Некада сам бројао те птичје клинове на небу који иду према Панчеву. Бројао сам до сто. Лепа слика је и када се јата дивљих патака спусте на Дунав. Сада тачно знам на који део реке слеће која врста дивљих патака, а има их много врста. Посебно је лепо када наиђе неки брод који подигне увис дивље патке. Када то зашуми и заграји. Ту је и гвоздени мост на коме стоји окачен картон на коме је неко записао: "Пази, залепило се". Мени је то леп пример грађанске солидарности. На реци је узбудљив доживљај и велика поплава какву смо имали у мају прошле године када су под реком најпре нестале клупе, потом саобраћајни знаци. Цео стадион "Полета" са стативама претворио се у језеро. Вода је делимично потопила и пругу, тако да се потпуно променила маршрута оних који се крећу овим делом Дорћола. Не памтим да је некад било више света него тада. Нико није долазио без камере и фотоапарата. Гледали су то као неко природно чудо. А, изгледа да су нам природне појаве и природна чуда најпотребнији. Несрећан сам кад год ме нешто спречи да одем до Дунава. Нажалост, људи не чувају то богатство. Често су поломљене клупе. И не само да је поломљен њихов дрвени део, него и бетонски носачи, чак и стубови, како би колима могли да прођу где желе. Прошао сам кроз много крајева Београда док се нисам настанио у Улици Тадеуша Кошћушка. Када сам дошао, улица је већ била формирана и добила је садашњи изглед. Жао ми је што нисам дошао раније – размишља академик Симовић.

Приватност и на улицама

Однос између јавног и приватног простора он види као ствар поремећене равнотеже у савременој технолошкој ери.

– Мобилни телефони су, коначно, унели велике промене на нашим улицама. Људи нису свесни колико је у тим разговорима приватног живота изашло на улице. Доспело у  тролејбусе, трамваје. Колико се, не желећи, наслушамо туђих приватних проблема. Приватни животи људи изручили су се на улице Београда – уочава наш саговорник.

– Мени је улица нарочито била потребна за време бомбардовања 1999. године. Имала је терапеутско дејство. Осећао сам потребу да будем са много људи око себе. Шетње око Дунава и Саве преместио сам на централне београдске улице. Добро је када наиђемо на оне који поштују друге пролазнике, тротоар, плочник. Погађа ме нека врста комоције када појединци од улица праве депоније. За мене је то недостатак поштовања других људи, па чак и самога себе – сматра академик Симовић. Недостатак метроа, обилазнице око града, недовољан број мостова акцентује као велики проблем српске метрополе. Мишљења је да ће се Београђани доста намучити док се то не реши.

Да се прави Београђани не рађају само у Београду, писац поткрепљује следећим речима:

– Једну од најлепших књига о Београду написао је Милутин Ускоковић. Из његовог романа "Дошљаци" види се колико је он Београд познавао, колико га је волео и разумевао. У Београду одувек постоје различити начини и стилови понашања. Ипак, мислим да преовладава отвореност и комуникативност. Лепо је када на улици чујете стране језике. Или када у Кнез Михаиловој сретнете Орхана Памука који туда пролази као кроз свој град.