Мистериозне партијске паре

Политичар у Србији мора да позелени од муке када погледа преко плота. Ето, у Црној Гори, пише у закону, партије за сопствено финансирање могу да узму најмање 0,4 одсто буџета. А колико је највише. Па колико им образ дозвољава, јер закон не прописује горњу границу.
Ипак, домаћи политичари нису у незавидном положају у односу на црногорске или словеначке када треба да крцкају наше паре из нашег буџета. У изборној години словеначке партије добијају из буџета 74 одсто од својих укупних прихода, а у неизборној 80 одсто средстава. У Црној Гори партије су добиле од државе око 85 одсто својих укупних средстава пре две године. У Србији 2002. и 2003. године странке су добијале од 60 до 80 одсто, а наредне године од 85 до 90 одсто средстава из буџета. А још нису вратиле ни вишак пара (око 750.000 евра) које су из државне касе добиле за ову годину.

Неке државе су, дакле, највећи донатори странкама, док чланарине и прилози чине само мањи део њихових прихода.

У Пољској је другачија ситуација, јер партије од државе добијају свега од 4,7 до 11,6 одсто од укупних прихода.

Међутим, ни оваква широкогрудост законодавца, односно политичке елите према самој себи је не спречава да и даље трага за додатним новцем, нарочито када дође време избора. И ту је највећи проблем, јер "трагање за новцем може подстаћи политичаре да више слушају оне који помажу њихове кампање, него оне који гласају за њих или њихове партије", пише у новој књизи проф. др Владимира Гоатија "Партије и партијски системи" у којој једно поглавље говори о финансијском пословању партија. Од коликог значаја су финансијери показао је и Жак Ширак када је после једне изборне победе отишао не у свој изборни штаб или централу партије него код свог пријатеља, једног од најбогатијих Француза.

Како би прошао наш политичар који би то урадио? Гоати каже: "Ту врсту мазохизма немојте очекивати. Ширак сада има проблеме због финансијске ,грешке’ коју је починио као градоначелник 1983. године, а и Кол је десетак година касније одговарао за 20 милиона марака. Опозиција не заборавља, треба само имати стрпљења и чекати".

Јавност почиње да сазнаје понешто о партијским парама тек у другој половини двадесетог века, када странке почињу да се финансирају из буџета и када се публикују целовите расправе о финансирању партија. А крајем века скида се вео тајни, па је у Италији 1992. године у оквиру акције "чисте руке" утврђено да су партије 90 одсто свог новца прикупиле на илегалан начин. У Русији је на изборима почетком прошле деценије, сума утрошеног новца превазилазила лимите, а порекло "вишка" је остало непознато. Оваквих примера је много. О финансијама веома ретко се расправља и у партијским органима, а готово никад међу партијским члановима и симпатизерима. Суштина приче о финансирању партија јесте да сви извори њихових прихода морају бити под контролом јавности. Истовремено ти приходи морају да буду ограничени и партије морају бити кажњене ако не поштују законе које су саме донеле. У посткомунистичким земљама само у Албанији и Белорусији партије нису законски обавезне да воде податке и јавности омогуће увид у своје пословање.

"Без обзира да ли су партијама обезбеђена средства из буџета или не, држава ,на свим меридијанима’ све потпуније регулише њихово финансијско пословање", наводи Гоати. Али, партије се сналазе и крше прописе, а казне су углавном новчане и ретко се примењују. Француска је изузетак јер предвиђа и затворске казне за руководиоце. Ни запрећене казне нису спречиле партије да дође до великих афера у Немачкој и Великој Британији. У посткомунистичким земљама отворено непоштовање прописа о финансирању остајало је најчешће некажњено. Изузетак је била Пољска у којој је победничка Сељачка партија кажњена тако што је изгубила права на три четвртине буџетских средстава због финансијских прекршаја у току изборне кампање. Нема сумње да је тај губитак лако могла да надомести доласком на власт, јер је нарочито у посткомунистичким земљама пракса да нови богаташи лако претварају своју новчану моћ у изборне гласове.

У Србији досад није било казни, иако јавност уопште не зна главне финансијере политичких странака што је довољан разлог да се оправдано сумња да су кршиле закон.

"Када јавност у земљама стабилне демократије буде обавештена о злоупотребама, опозиција и јавно мњење по правилу оштро реагују, а рејтинг тих партија у бирачком телу се брзо смањује. Партије крше и изигравају закон и у земљама стабилне демократије и у посткомунистичким земљама, али је разлика у епилогу. У првој групи земаља на то реагују правосудни органи, док у другој таква реакција најчешће изостаје", један је од закључака из Гоатијеве књиге.

Ко је крив што је у Србији финансирање странака покривено густим мраком: закон, партије, тужилаштва, судови? Гоати каже да је наш закон који је ступио на снагу 2004. године добар, али се грубо крши. "Код нас су проблем регулаторна тела која контролишу финансије странака. Једно је Одбор за финансије скупштине Србије у коме партије имају своје представнике који се понашају као произвођачи цигарета. Конкуришу једни другима, али када се забрани пушење онда су солидарни. Друго тело је Републичка изборна комисија у којој такође седе представници странака. У Пољској је формирана Национална изборна комисија у којој је по три члана из врховног, уставног и националног управног суда. То је могуће направити и код нас. Код нас пре две године ни једна партија није дала завршни рачун, а ове године је то учинило само 10 партија. Закон би морао да буде дотеран и да норме имају правне санкције. Закон се изиграва и тако што не ваља регулационо тело, а и зато што му не дају аутономију. Ни вишак новца које су партије узеле се не враћа, јер нема органа који ће применити закон."

Дакле, партије су законом дозволиле могућност контроле сопствених финансија, али су то право укинуле стварајући контролна тела од сопствених кадрова. То је као када би захтевали од лопова да сам себе казни за крађу коју је управо починио.