ЦИНИЗАМ МИЛИОНЕРА

Свет је најпре био очаран филмом „Милионер из блата“, интелигентном режијом, неодољивим глумцима и хепиендом у којем главни јунак побеђујући у квизу заправо побеђује судбину обесправљеног сиромашка са дна друштвене лествице. Свет је истовремено био скандализован нељудским условима живота и злоупотребом деце у картонском предграђу Мумбаја, али и примирен безбедном дистанцом која омогућава суочавање богатог и развијеног „запада“ са „егзотицизмом“ једне културе, озбиљно удаљене од „миленијумских циљева“.

И док овогодишњи вишеструки добитник „Оскара“ незаустављиво зарађује милионе долара широм земаљске кугле, у центру пажње светске јавности нашла се вест да је отац деветогодишње девојчице која у филму глуми малу Латику, и која исто као и главна јунакиња коју игра живи у беди у картонском насељу Мумбаја, понудио своју ћерку на продају и то за суму од 200.000 фунти!

Све је, наиме, почело тако што је један комшија или рођак, свеједно, чувши за намеру невољника дојавио (вероватно очекујући награду) једном британском медију поменуту информацију. Како би је проверили, новинарка и фоторепортер тог медија су се запутили у Мумбај, заказали састанак са оцем мале глумице и представили се као богаташи из Саудијске Арабије, спремни да за суму од 50.000 фунти усвоје дете.

Али не лези враже! Упркос тешкој беди у којој породица живи, потпуно свестан владавине закона тржишта који представљају оквир сваког преговарања, отац је од „понуђача“ затражио четири пута већу суму од оне коју су они били спремни да плате, образлажући свој захтев чињеницом да се не ради о обичном детету, већ о „оскаровки“!

И, свет се подигао на ноге.

Мада је трговина људима, а посебно децом, потпуно неприхватљива криминална пракса која се коси с начелима и законима цивилизованог света, међу бројним коментарима има и оних који овај гест разумеју као покушај очајника да мало боље наплати оно што се у овом делу Индије, у којем је око 11 милиона напуштене деце, дешава свакодневно, и да на тај начин омогући остатку породице нешто бољи живот. Суочен с оптужбама за „нелегално усвојење“, отац је рекао да је упркос чињеници да је филм зарадио стотине милиона долара, његова ћерка добила хонорар од само неколико хиљада.

И заиста, кад боље погледамо, шта је човек урадио што већ није понуђено као модел понашања, сасвим легитиман и прихватљив у оквиру савремене културе, огрезле у логици капитала и потпуно подређене владајућем принципу профита у којем иако ништа нема вредност све мора да има цену? Шта је ненормално у гесту овог мученика, када је пре само неколико месеци један амерички институт објавио резултате истраживања према којима је израчунато да људски живот вреди (кошта државу?) 25.000 долара? Шта је то, желећи да уновчи популарност своје ћерке, у епохи владавине спектакла и медијске културе, урадио другачије од многих медијских звезда које фотографије своје тек рођене деце продају таблоидима за милионске износе? По чему се његова намера разликује од својеврсне помаме за усвајањем деце из „егзотичних“ култура, и тиме стављањем у погон такозваног демонстративног родитељства, које се користи како би се обезбедила позорност медија и опстанак у универзуму славних? Откуда свету који је до јуче био посвећен мантри Гордона Гека из филма „Волстрит“ да је „похлепа добра“ право да се згражава над безосећајношћу и грамзивошћу оваквог оца, кад је човек само следио владајућу логику понуде и потражње?

Шалу на страну, упркос чињеници да је препродаја деце у Индији честа, као и њихова злоупотреба у просјачењу или проституцији, што је уосталом и садржај поменутог филма, овај случај, а посебно место које је добио у светским медијима, занимљив је из неколико разлога.

Овим случајем се, наиме, на једној симболичкој равни свет који постоји изван западноевропског културног миљеа потврђује као нееманципован, заостао и варварски, као универзум који не познаје категорије хуманости. Такође, на једној имагинарној скали вредности, не само да се западна цивилизација показује као морално супериорна, него се социјална беда сиромашних и необразованих, односно гладних делова света, интерпретира као круцијални доказ њихове недостатности и, тиме, њихове људске инфериорности.

Чињеница да је овај случај узнемирио светску јавност мала је цена за нечисту савест ситих, и истовремено сјајан повод за њихов нескривени цинизам, који и поред згражавања и декларативног залагања за „миленијумске циљеве“ нису ништа учинили да се глад и сиромаштво у свету смање.

Културолог