Мера достојанства

Чињенице из истраживања показују да највећи број Рома и даље живи у „зачараном кругу сиромаштва“ (без образовања, запослења, без услова за пристојно становање и здрав живот).

Сведоци смо да „брза и парцијална“ решења не дају добре резултате. Више није могуће, као почетком седамдесетих, вратити Роме „преко ноћи” у Зворник. Неке промене су се ипак десиле. Јавни разлог није више довољан за оправдање акције. На сцени је сада више заинтересованих актера, и сви они, с правом, заступају своје интересе. Истина, моћ им је неједнака, али је, баш зато, одговорност оних који је поседују, највећа.

Пре свега, чији је интерес и одговорност? Није довољно рећи само „држава“. Не треба превидети и оно што зовемо друштвена заједница. И то, како ромска тако и већинска.

Нема једноставних и брзих решења. Сведоци смо да су такви покушаји осуђени на неуспех. За последицу имају разне врсте ексцеса. Јавни (општи) разлог више не може да буде и оправдање за неприхватљиве мере... Јер, не може се на исти начин „испод Газеле“, у Масурици, Пањевцу или Малом Лондону. Свака локална ромска заједница је особена и тражи „свој план“ и одговарајуће мере. Кључ решења је у спасоносној формули – за „одрживу рециклажу и микротрговину“. Користити „научене лекције“. Ослонити се на „освојена поља“. Легализовати и унапређивати „поља привређивања“ која су „развили Роми: (1) сакупљање, селекционисање и елементарна рециклажа секундарних сировина и (2) микротрговина „антиком“ – ромски назив за старе ствари; „сиротињски“ секондхенд. Изазов за креаторе социјалног инжењеринга: како то интегрисати у „систем“.

Неколико принципа: упорно, стрпљиво и на дужи рок; повезано и координисано (оно чега углавном нема...); целовито (холистички)са свих страна, удружено деловање; хоризонтално и вертикално повезивање.

Стратегија за смањење сиромаштва у својој следећој фази треба да се фокусира на поједине профиле сиромаштва и социјалне искључености и да буде оквир за оперативну координацију програма за друштвену интеграцију. Сиромаштво Рома је, свакако, најкрупнији изазов.

Југ Србије, на пример, не може самостално да реши проблем сиромашних Рома. Ни Београд не може самостално да реши проблем Рома миграната са југа Србије.

Заједнички проблем требало би да им постане заједнички интерес који их упућује да траже заједничко решење. Очигледно је да „камиони“ и „ноћни транспорти“ у пратњи службених лица више „не држе воду“. Није могућа ни „карта у једном правцу“. Решење иза очију јавности, напросто, није више могуће.

Где је друштвена заједница најсиромашнијих Рома? Где могу бити ефикасне „мере подршке“ за социјалну укљученост? Будимо искрени и питајмо се. Да ли неко зна где је то?

Тражи се друштвена средина за најсиромашније Роме у којој ће моћи да живе од свог рада и да развију „стратегије преживљавања“ до „прихватљивих образаца понашања“ који отварају перспективу за бољи живот њихових потомака. То је ту, негде, у нашем дворишту које зовемо „достојанствена Србија“. Мера нашег достојанства је и достојанствен живот Рома. Решење још није пронађено. Једно је очигледно: то није могуће како би главни актери (власт и Роми) хтели. Очекивања су нереална, а намере нестрпљиве.Није превладана ни главна препрека: одбојност окружења на до сада замишљена решења.

Наизглед, квадратура круга. Због тога, не сме се поново пропуштати време.Пропуштање времена је све дубље понирање у сиромаштво.

Социолог, један је од оснивача 
Друштва за унапређивање ромских насеља