Препреке „на неком путу”

Проблем насеља која су испод стандардних услова за живот познат је у многим великим градовима. У њима живе најсиромашнији становници. Особеност Београда је да у њима живе, углавном, Роми. Не живе сви Роми у таквим насељима. Највећи број Рома у Београду је, упркос тешким и неповољним условима за живот, интегрисан у ширу друштвену заједницу.

У истраживању о београдским ромским насељима које је 2002. године урађено у Друштву за унапређивање ромских насеља, установљено је да у београдским градским и приградским општинама постоје 152 неформална сиромашна насеља са укупном популацијом од око 60.000 људи, од којих је највећи број Рома. Евидентирана насеља су у опсегу од релативно пристојних хигијенских и животних услова (градска насеља), до екстремно сиромашних и нехигијенских (сламови) и са здравствено ризичним условима за становање (насеља на депонији). Процењено је да у 96 неформалних нехигијенских насеља у којима је сакупљање отпада важна економска активност живи њих око 24.000.

Ромско насеље испод моста „Газела” преко Саве у Београду је један општепознат и веома видљив слам са отприлике 2.000 становника. То је изузетно сиромашно насеље. Куће су натрпане једна поред друге од сваковрсног приручног отпадног материјала. Нема струје, снабдевања водом, канализације или поплочаних улица. Скоро свака породица је укључена у сакупљање отпада и заједница је један велики хаотични центар за рециклажу. Ово насеље као да чека да се догоди несрећа – пожар или епидемија. Толико много људи збијено заједно једна је веома ризична и опасна ситуација.

Ко су становници „картонских насеља“ и зашто они живе у тако лошим условима? То су, углавном, најсиромашнији Роми чија се „стратегија преживљавања“ заснива на „сакупљачком привређивању“. Оно што је ново у овом типу „економије“ јесте то да се „картонска насеља“ не подижу на депонијама (то је био случај ранијих година) него у „срцу градског ткива“. То је због промене у начину сакупљања ђубрета. Ђубре се сада сакупља „на извору“, а не на „ушћу“. Популарно се то назива „рад по канте“.

Као и код свих миграција, економске прилике су узрок покретљивости радне снаге. Београд, као највећи град у Србији, са најдинамичнијом трговином, прави је „рудник“ за „сакупљачко привређивање“.С обзиром на то да секундарних сировина има више у Београду него у мањим и сиромашнијим општинама, главни град је постао дестинација ка којој се крећу Роми из разних крајева.Неформална насеља насељавају сиромашни Роми „са свих страна“ У њима има „рођених Београђана“, досељеника из разних крајева Србије, избеглица и расељених лица са Косова и, у последње време, повратника из иностранства, као и Рома из суседних држава.

Заједнички именитељ ових неформалних насеља је – неодрживост, упркос чињеници да нека од њих постоје већ више од 50 година. Она су неодржива и за Роме и за градске власти.

Услови живота у таквим насељима су на граници хуманитарне катастрофе.

С друге стране, неформална насеља су често на „атрактивним локацијама“ и препрека су за развојне планове и инвестиције. То фрустрира власнике и инвеститоре, и власт је принуђена да тражи „брза“ решења.Судбина ових насеља и људи који у њима живе, упркос чињеници да су ту, поред нас – изван је интересовања шире јавности. Роми долазе у фокус интересовања само поводом пригодних манифестација (Светски дан Рома, Декада Рома) или, у „проблем ситуацијама“, када су препрека „на неком путу“ или „лепом изгледу“. Стицајем околности, почетком априла, Роми су у жижи интересовања јавности из оба разлога. Случај „картонки уз Белвил“ десио се уочи Светског дана Рома. То нам је дало прилику да пратимо, такорећи истовремено, два аспекта „ромске ситуације“: (1) горку и опору стварност (људи у проблему и власт без адекватног решења) и (2) мноштво напора и позитивних корака са примерима добре праксе који се чине у Декади Рома.

(Сутра: Мера нашег достојанства)

Социолог, један је од оснивача Друштва
за унапређивање ромских насеља