Mera dostojanstva

Činjenice iz istraživanja pokazuju da najveći broj Roma i dalje živi u „začaranom krugu siromaštva“ (bez obrazovanja, zaposlenja, bez uslova za pristojno stanovanje i zdrav život).

Svedoci smo da „brza i parcijalna“ rešenja ne daju dobre rezultate. Više nije moguće, kao početkom sedamdesetih, vratiti Rome „preko noći” u Zvornik. Neke promene su se ipak desile. Javni razlog nije više dovoljan za opravdanje akcije. Na sceni je sada više zainteresovanih aktera, i svi oni, s pravom, zastupaju svoje interese. Istina, moć im je nejednaka, ali je, baš zato, odgovornost onih koji je poseduju, najveća.

Pre svega, čiji je interes i odgovornost? Nije dovoljno reći samo „država“. Ne treba prevideti i ono što zovemo društvena zajednica. I to, kako romska tako i većinska.

Nema jednostavnih i brzih rešenja. Svedoci smo da su takvi pokušaji osuđeni na neuspeh. Za posledicu imaju razne vrste ekscesa. Javni (opšti) razlog više ne može da bude i opravdanje za neprihvatljive mere... Jer, ne može se na isti način „ispod Gazele“, u Masurici, Panjevcu ili Malom Londonu. Svaka lokalna romska zajednica je osobena i traži „svoj plan“ i odgovarajuće mere. Ključ rešenja je u spasonosnoj formuli – za „održivu reciklažu i mikrotrgovinu“. Koristiti „naučene lekcije“. Osloniti se na „osvojena polja“. Legalizovati i unapređivati „polja privređivanja“ koja su „razvili Romi: (1) sakupljanje, selekcionisanje i elementarna reciklaža sekundarnih sirovina i (2) mikrotrgovina „antikom“ – romski naziv za stare stvari; „sirotinjski“ sekondhend. Izazov za kreatore socijalnog inženjeringa: kako to integrisati u „sistem“.

Nekoliko principa: uporno, strpljivo i na duži rok; povezano i koordinisano (ono čega uglavnom nema...); celovito (holistički)sa svih strana, udruženo delovanje; horizontalno i vertikalno povezivanje.

Strategija za smanjenje siromaštva u svojoj sledećoj fazi treba da se fokusira na pojedine profile siromaštva i socijalne isključenosti i da bude okvir za operativnu koordinaciju programa za društvenu integraciju. Siromaštvo Roma je, svakako, najkrupniji izazov.

Jug Srbije, na primer, ne može samostalno da reši problem siromašnih Roma. Ni Beograd ne može samostalno da reši problem Roma migranata sa juga Srbije.

Zajednički problem trebalo bi da im postane zajednički interes koji ih upućuje da traže zajedničko rešenje. Očigledno je da „kamioni“ i „noćni transporti“ u pratnji službenih lica više „ne drže vodu“. Nije moguća ni „karta u jednom pravcu“. Rešenje iza očiju javnosti, naprosto, nije više moguće.

Gde je društvena zajednica najsiromašnijih Roma? Gde mogu biti efikasne „mere podrške“ za socijalnu uključenost? Budimo iskreni i pitajmo se. Da li neko zna gde je to?

Traži se društvena sredina za najsiromašnije Rome u kojoj će moći da žive od svog rada i da razviju „strategije preživljavanja“ do „prihvatljivih obrazaca ponašanja“ koji otvaraju perspektivu za bolji život njihovih potomaka. To je tu, negde, u našem dvorištu koje zovemo „dostojanstvena Srbija“. Mera našeg dostojanstva je i dostojanstven život Roma. Rešenje još nije pronađeno. Jedno je očigledno: to nije moguće kako bi glavni akteri (vlast i Romi) hteli. Očekivanja su nerealna, a namere nestrpljive.Nije prevladana ni glavna prepreka: odbojnost okruženja na do sada zamišljena rešenja.

Naizgled, kvadratura kruga. Zbog toga, ne sme se ponovo propuštati vreme.Propuštanje vremena je sve dublje poniranje u siromaštvo.

Sociolog, jedan je od osnivača 
Društva za unapređivanje romskih naselja