Југославији није било спаса

Анте Марковић, бивши преседник Савезног извршног већа у такође бившој држави СФРЈ, данас и сутра гост је Београда и учествоваће, како је јавила агенција Бета, у раду регионалне министарске конференције. Деценију и по није га било у балканским медијима. Распад државе тешко је прихватао, али je у целоноћном ћаскању са новинаром „Политике” у Сарајеву 2005. године дао своје виђење збивања на Балкану у ратним 1991-1995. али и у поратним годинама.

„Политика” је у међувремену објавила, неком згодом, два његова одговора из тог разговора. Прво питање бившем премијеру којег и данас једни кују у звезде а други оспоравају, било је у вези са судбином СФРЈ и могућностима њеног спасавања.

– Није јој било спаса. Ко је све тада водио републике, колико је ту било прстију мафије, политичког подземља, националних и верских турбуленција. Мени је, на пример, нуђено да 1991. учествујем у пучу. Одбио сам, јер је требало похапсити све републичке истакнуте политичаре осим Слободана Милошевића. Нисам хтео да учествујем у томе. Милошевић се грдно наљутио на мене, јер нисам хтео да смењујем Ивана Стамболића с места директора Јубмес банке. Месецима није хтео да говори са мном. И Туђман се наљутио на мене, јер нисам хтео да сарађујем с његовим, како сам му у лице рекао, усташама – рекао је Марковић. Додао је још, а то „Политика” сада први пут објављује, да му је учешће у пучу нудио Вељко Кадијевић, тадашњи министар одбране, да се истински уплашио када је Туђману рекао цитирану реченицу...

О економској ситуацији десет година после рата у свим некадашњим југо-републикама Анте Марковић је рекао:

– Стање по том питању у свим бившим југословенским републикама је пресликано. Економски системи су постављени тако да млади де факто и немају прилику да нормално раде, развијају се, уче о послу и пристојно зараде. Свуда је на снази, што бисте рекли ви у Србији – ако има хлеба без мотике. Да одмах заради што више пара, а да при томе ради што мање, односно ништа не ради. С таквим односом према животу и раду тешко да постоји нека перспектива за улазак у Европску унију. Знате како мене завитлавају овде у Сарајеву. Кажу: „Председниче, кад ми будемо спремни за Европу она више неће ни постојати". Мислим да су у праву – објаснио је Марковић, иначе један од власника фирме „Техел” у Сарајеву. То је скраћеница за термо и хидроелектране, које, по струци електроинжењер и бивши чувени директор „Рада Кончара” из Загреба, сада пројектује. С највећим задовољством, каже, као што сам седа за волан BMW-a и преко Загреба до Граца не стигне да се наплаћа казни због – пребрзе вожње.

И опет „Политика” први пут објављује његово искуство с новим руководећим људима у новим државама:

– Звали су ме да помогнем њиховим економијама. Одазивао сам се врло радо, волео сам ту државу и осећао се њеним припадником. На челним позицијама били су углавном младићи с партијском биографијом, али без дана радног стажа. Па како су они уопште могли да обављају највише државничке послове? Никако. Тако то не иде. Моја радна биографија почела је од обичног радника, а после деценија и деценија вредног рада и лаганог напредовања, окончао сам је премијерском фотељом. А када је на врху једне државе, како год се она звала на Балкану, таква особа као што сам описао, шта онда очекивати од осталих њених држављана. Словенија јесте, рецимо, у Европској унији, али нисам сигуран да је истински интегрисана у европско друштво. То су два различита појма. О осталима је илузорно и говорити. Европске државе и њихова друштва су нешто превише озбиљно за наш свеукупни балкански менталитет. Нажалост, али то је тако – размишљао је пре четири године Анте Марковић, човек који је и тада сматрао себе Југословеном уз реченицу о краху Југославије: „Тако је негде одлучено”.

Драган Влаховић