Тржни центри као храмови

ИНТЕРВЈУ
Архитекта Миодраг Митрашиновић из Београда је отишао деведесетих година прошлог века, али долази често. Професор је на Парсонс школи за дизајн у Њујорку, шеф катедре за урбани и трансдисциплинарни дизајн. У првој књизи, Тотални пејсаж, тематски паркови, јавни простор, истражује урбане, архитектонске, културне и економске моделе који отварају пут ка приватизацији јавних градских простора. Другу књигу, Путовање, простор, архитектура написао је с Џили Траганоу. Мобилност културних и етничких група условила је сасвим нове артикулације појма културе који је данас мобилнији и непостојанији него икада пре. Уз теоријске и историјске текстове у књизи су и интервјуи са путујућим архитектима, рецимо са Дејвидом Еђејем, Тодом Вилијамсом и Робертом Вентуријем, али и са другим путницима.

Дефинишите путујуће архитекте. Ко су они и шта раде? Ко су други путници?

Путовање није само физички помак са једне на другу локацију, већ и метафора за промене, сазнања, учења, размене, и комуникације, а и симболично трагање за новим и бољим. Тако су нам у овом пројекту путујући архитекти били они који путују да би сазнали више о свету у коме живе и који то знање по повратку поделе са другима. Има и оних који раде код куће, али у свом раду користе путовање као метафору или алегорију.

Ко су други путници? Књига се бави и масовним миграцијама становништва са територија погођених природним катастрофама, ратовима, или сиромаштвом. Ти људи настањују јавне градске просторе у многим европским. Бавимо се, рецимо, Курдима који су се настанили у атинским парковима и на трговима, као и индијским заједницама у Калифорнији. Ти људи претварају, на пример, тржне центре у храмове, у места за окупљање и практиковање религиозних и грађанских ритуала. Све то присиљава локалне архитекте, планере и урбане дизајнере да пронађу нове начине осмишљавања урбаног простора.

Нама као да недостаје мисаони приступ у планирању, урбанизму и грађењу?

Већини недостаје паметан приступ грађењу и планирању. То је универзални недостатак. Уосталом, савремене градове је немогуће планирати у конвенционалном смислу. Београд је одличан пример да је то тако, али и већина савремених градова широм света. Урбанисти данас користе знања и практичне одреднице који су биле примерени времену пре 20, 30, а можда и 50 година. Данас више од три милијарде људи живи у око 400 градских региона широм света. Вештачки хоризонт све моћније одређује људско искуство, а криза животне средине је историјских размера. Планирање у традиционалном смислу више није могуће.

Савремена архитектура је, с друге стране, ограничена на домен зграде, иако многи архитекти имају илузију да то није тако. Савремене градове је немогуће планирати као јединствене хомогене целине, али се могу осмислити као мрежа многобројних, релативно аутономно повезаних слика и целина. Размера у којој се данас може интервенисати није размера архитектуре и урбаног планирања, већ дизајна. Урбани дизајн повезује покидано градско ткиво. Једино дизајном може да се избегне ова замка и градови учине хуманијим.

Комерцијална архитектура као идеолошки манифест?

Наравно, архитектура комерцијалног спектакла је идеолошки манифест одређене врсте. У књизи Тотални пејсаж бавим се метафорама које архитектура комерцијалног спектакла користи да би натурализовала политички конзервативизам и циљеве неолибералне економије. Архитектуром су се увек могле дефинисати основне димензије људског искуства кроз манифестну симболику форме, материјала, програма... Данас је то у комерцијалној архитектури редуковано и скоро да се све своди на потрошњу. Политичке импликације тога потпуно су јасне.

Како балансирати између гламура и потреба, створених и стварних? Како дефинисати одговорност архитекте?

Не постоји универзална одговорност архитеката у односу на потрошачки спектакл. Архитекти нису свештеници, лекари, па ни апотекари. Архитектура је у комерцијалном контексту редукована на ефикасност зграда као машина за потрошњу. Ефикасност тржних центара се у свету мери формулама – „dollar-per-square-foot ratio” (волумен промета у односу на површину), чиме се у ствари рачуна у којој мери зграда може да оствари зараду. Ипак, и у ограниченим условима архитекта може критичким ставом да реконтекстуализује потрошачко понашање и укаже на вредности које нису очигледне учесницима спектакла. То се постиже на различите начине: критичким увођењем природног светла, успостављањем континуитета са природним или симболичким елементима изван зграде, пажљивим лоцирањем културних садржаја, успостављањем критичких односа између урбаних, архитектонских и социјалних форми...

Архитектура за бољи живот... социјална архитектура као тема.

Није толико важно да ли ће неки чувени архитект пројектовати хотел у Дубаију, а веома је важно у којој ће мери дизајн и архитектура помоћи оним слојевима друштва који немају начина да дођу до знања за коју се дизајнери школују. Учинак професионалних архитеката је занемарљив. У Америци су, рецимо, мање од два одсто свих изграђених зграда пројектовали архитекти!

Архитекта Камерон Синклер и његова организација Архитектура по мери човека нуде бесплатне архитектонске и дизајнерске услуге у областима погођеним великим катастрофама. Они су праве звезде данашње архитектонске сцене. Синклер пројектује и гради школе, амбуланте, болнице, привремене стамбене објекте и насеља.

Нова генерација архитеката и дизајнера не жели да ради за клијенте којима су зграде само финансијска инвестиција и чији је циљ искључиво обртање новца, већ желе да искористе средства намењена маргинализованим социјалним групама и популацијама у кризним подручјима и да својим пројектима учине њихов живот достојанственим. Та архитектура се не мери апстрактним, естетским стандардима већ реалним социјалним и енергетским учинком.

Како ће се економска криза одразити на даљи живот и развој градова? Да ли ће најсиромашнији опет најгоре проћи? И да ли мора тако?

Чини ми се да је ово што сви зову економска криза, у ствари нови поредак, једно ново стање, које ће трајати јако дуго. Показује се да су механизми које су велики градови, као што је Њујорк, до сада користили у планирању и менаџменту сада коначно дисфункционални. Зато је веза између градских структура и наше едукативне установе неопходна да би се створио простор за ново осмишљавање урбаних процеса, феномена, па и форми. Процеси самоорганизације и кооперативности самоуправе, и широке партиципације постаће јако важни, и једини начин да урбани системи наставе да функционишу. Градови неће имати средства за планирање и одржавање градова, а приватни инвеститори који су до пре неколико година били заинтересовани за јавно-приватна партнерства више немају доток капитала који би им омогућио такве инвестиције.

Долазак Данијела Либескинда и Јана Гела и њихови предлози за развој приобаља Дунава, шта мислите о томе? Могу ли познати архитекти помоћи Београду?

Ту се показује да Београд није другачији јер довођење архитектонских звезда управо указује на покретање процеса креирања симболичне економије. Слично је и у Њујорку. То је део већ испробаног метода приватизације градова, који је примењен толико пута широм света да је потпуно предвидиво шта ће бити резултат тог напора.

Однос јавног и приватно-јавног простора у Београду? Јавно-приватна партнерства? Транзиција доноси и те нове проблеме.

Простори јавне намене су у процесу агресивног присвајања и приватизације. То није чудно, јер држава нема средстава да јавне просторе одржава, нема интереса да их планира јер више не може да их контролише и препушта их приватним инвеститорима на бригу кроз различите механизме, од којих је један јавно-приватно партнерство. Њујорк је, рецимо, у том процесу већ деценијама и тај систем није одраз некакве привремене кризе. Претходно питање о Либескинду је управо овде актуелно зато што архитектонске звезде представљају симбол поверења које натурализује нове форме потрошње.

Друго, још важније: америчко искуство показује да се само комерцијалне урбане локације приватизују. Већи део градске територије не само да неће бити никада приватизован, него ће град имати све мање средстава да их одржава јер ће трошити све више и више средстава да би одржао илузију партнерства у центру. Зашто ми се чини да је процес самоорганизације грађана једна од реалних могућности у наредним деценијама.

Живимо у компликованом, политички и економски несигурном свету. Да ли идеја о срећи или задовољству у послу и животу уопште има смисла?

Има, како да не! Али сматрам да је срећа процес, а не стање, да идеја о срећи еволуира, да је она пут ка упознавању себе и сопствених могућности, ограничења, жеља, али и нужности и задовољстава које произлазе кроз живот уз друге и са другима. Путовање је, дакле, неопходни предуслов за срећу.