Tržni centri kao hramovi

INTERVJU
Arhitekta Miodrag Mitrašinović iz Beograda je otišao devedesetih godina prošlog veka, ali dolazi često. Profesor je na Parsons školi za dizajn u Njujorku, šef katedre za urbani i transdisciplinarni dizajn. U prvoj knjizi, Totalni pejsaž, tematski parkovi, javni prostor, istražuje urbane, arhitektonske, kulturne i ekonomske modele koji otvaraju put ka privatizaciji javnih gradskih prostora. Drugu knjigu, Putovanje, prostor, arhitektura napisao je s Džili Traganou. Mobilnost kulturnih i etničkih grupa uslovila je sasvim nove artikulacije pojma kulture koji je danas mobilniji i nepostojaniji nego ikada pre. Uz teorijske i istorijske tekstove u knjizi su i intervjui sa putujućim arhitektima, recimo sa Dejvidom Eđejem, Todom Vilijamsom i Robertom Venturijem, ali i sa drugim putnicima.

Definišite putujuće arhitekte. Ko su oni i šta rade? Ko su drugi putnici?

Putovanje nije samo fizički pomak sa jedne na drugu lokaciju, već i metafora za promene, saznanja, učenja, razmene, i komunikacije, a i simbolično traganje za novim i boljim. Tako su nam u ovom projektu putujući arhitekti bili oni koji putuju da bi saznali više o svetu u kome žive i koji to znanje po povratku podele sa drugima. Ima i onih koji rade kod kuće, ali u svom radu koriste putovanje kao metaforu ili alegoriju.

Ko su drugi putnici? Knjiga se bavi i masovnim migracijama stanovništva sa teritorija pogođenih prirodnim katastrofama, ratovima, ili siromaštvom. Ti ljudi nastanjuju javne gradske prostore u mnogim evropskim. Bavimo se, recimo, Kurdima koji su se nastanili u atinskim parkovima i na trgovima, kao i indijskim zajednicama u Kaliforniji. Ti ljudi pretvaraju, na primer, tržne centre u hramove, u mesta za okupljanje i praktikovanje religioznih i građanskih rituala. Sve to prisiljava lokalne arhitekte, planere i urbane dizajnere da pronađu nove načine osmišljavanja urbanog prostora.

Nama kao da nedostaje misaoni pristup u planiranju, urbanizmu i građenju?

Većini nedostaje pametan pristup građenju i planiranju. To je univerzalni nedostatak. Uostalom, savremene gradove je nemoguće planirati u konvencionalnom smislu. Beograd je odličan primer da je to tako, ali i većina savremenih gradova širom sveta. Urbanisti danas koriste znanja i praktične odrednice koji su bile primereni vremenu pre 20, 30, a možda i 50 godina. Danas više od tri milijarde ljudi živi u oko 400 gradskih regiona širom sveta. Veštački horizont sve moćnije određuje ljudsko iskustvo, a kriza životne sredine je istorijskih razmera. Planiranje u tradicionalnom smislu više nije moguće.

Savremena arhitektura je, s druge strane, ograničena na domen zgrade, iako mnogi arhitekti imaju iluziju da to nije tako. Savremene gradove je nemoguće planirati kao jedinstvene homogene celine, ali se mogu osmisliti kao mreža mnogobrojnih, relativno autonomno povezanih slika i celina. Razmera u kojoj se danas može intervenisati nije razmera arhitekture i urbanog planiranja, već dizajna. Urbani dizajn povezuje pokidano gradsko tkivo. Jedino dizajnom može da se izbegne ova zamka i gradovi učine humanijim.

Komercijalna arhitektura kao ideološki manifest?

Naravno, arhitektura komercijalnog spektakla je ideološki manifest određene vrste. U knjizi Totalni pejsaž bavim se metaforama koje arhitektura komercijalnog spektakla koristi da bi naturalizovala politički konzervativizam i ciljeve neoliberalne ekonomije. Arhitekturom su se uvek mogle definisati osnovne dimenzije ljudskog iskustva kroz manifestnu simboliku forme, materijala, programa... Danas je to u komercijalnoj arhitekturi redukovano i skoro da se sve svodi na potrošnju. Političke implikacije toga potpuno su jasne.

Kako balansirati između glamura i potreba, stvorenih i stvarnih? Kako definisati odgovornost arhitekte?

Ne postoji univerzalna odgovornost arhitekata u odnosu na potrošački spektakl. Arhitekti nisu sveštenici, lekari, pa ni apotekari. Arhitektura je u komercijalnom kontekstu redukovana na efikasnost zgrada kao mašina za potrošnju. Efikasnost tržnih centara se u svetu meri formulama – „dollar-per-square-foot ratio” (volumen prometa u odnosu na površinu), čime se u stvari računa u kojoj meri zgrada može da ostvari zaradu. Ipak, i u ograničenim uslovima arhitekta može kritičkim stavom da rekontekstualizuje potrošačko ponašanje i ukaže na vrednosti koje nisu očigledne učesnicima spektakla. To se postiže na različite načine: kritičkim uvođenjem prirodnog svetla, uspostavljanjem kontinuiteta sa prirodnim ili simboličkim elementima izvan zgrade, pažljivim lociranjem kulturnih sadržaja, uspostavljanjem kritičkih odnosa između urbanih, arhitektonskih i socijalnih formi...

Arhitektura za bolji život... socijalna arhitektura kao tema.

Nije toliko važno da li će neki čuveni arhitekt projektovati hotel u Dubaiju, a veoma je važno u kojoj će meri dizajn i arhitektura pomoći onim slojevima društva koji nemaju načina da dođu do znanja za koju se dizajneri školuju. Učinak profesionalnih arhitekata je zanemarljiv. U Americi su, recimo, manje od dva odsto svih izgrađenih zgrada projektovali arhitekti!

Arhitekta Kameron Sinkler i njegova organizacija Arhitektura po meri čoveka nude besplatne arhitektonske i dizajnerske usluge u oblastima pogođenim velikim katastrofama. Oni su prave zvezde današnje arhitektonske scene. Sinkler projektuje i gradi škole, ambulante, bolnice, privremene stambene objekte i naselja.

Nova generacija arhitekata i dizajnera ne želi da radi za klijente kojima su zgrade samo finansijska investicija i čiji je cilj isključivo obrtanje novca, već žele da iskoriste sredstva namenjena marginalizovanim socijalnim grupama i populacijama u kriznim područjima i da svojim projektima učine njihov život dostojanstvenim. Ta arhitektura se ne meri apstraktnim, estetskim standardima već realnim socijalnim i energetskim učinkom.

Kako će se ekonomska kriza odraziti na dalji život i razvoj gradova? Da li će najsiromašniji opet najgore proći? I da li mora tako?

Čini mi se da je ovo što svi zovu ekonomska kriza, u stvari novi poredak, jedno novo stanje, koje će trajati jako dugo. Pokazuje se da su mehanizmi koje su veliki gradovi, kao što je Njujork, do sada koristili u planiranju i menadžmentu sada konačno disfunkcionalni. Zato je veza između gradskih struktura i naše edukativne ustanove neophodna da bi se stvorio prostor za novo osmišljavanje urbanih procesa, fenomena, pa i formi. Procesi samoorganizacije i kooperativnosti samouprave, i široke participacije postaće jako važni, i jedini način da urbani sistemi nastave da funkcionišu. Gradovi neće imati sredstva za planiranje i održavanje gradova, a privatni investitori koji su do pre nekoliko godina bili zainteresovani za javno-privatna partnerstva više nemaju dotok kapitala koji bi im omogućio takve investicije.

Dolazak Danijela Libeskinda i Jana Gela i njihovi predlozi za razvoj priobalja Dunava, šta mislite o tome? Mogu li poznati arhitekti pomoći Beogradu?

Tu se pokazuje da Beograd nije drugačiji jer dovođenje arhitektonskih zvezda upravo ukazuje na pokretanje procesa kreiranja simbolične ekonomije. Slično je i u Njujorku. To je deo već isprobanog metoda privatizacije gradova, koji je primenjen toliko puta širom sveta da je potpuno predvidivo šta će biti rezultat tog napora.

Odnos javnog i privatno-javnog prostora u Beogradu? Javno-privatna partnerstva? Tranzicija donosi i te nove probleme.

Prostori javne namene su u procesu agresivnog prisvajanja i privatizacije. To nije čudno, jer država nema sredstava da javne prostore održava, nema interesa da ih planira jer više ne može da ih kontroliše i prepušta ih privatnim investitorima na brigu kroz različite mehanizme, od kojih je jedan javno-privatno partnerstvo. Njujork je, recimo, u tom procesu već decenijama i taj sistem nije odraz nekakve privremene krize. Prethodno pitanje o Libeskindu je upravo ovde aktuelno zato što arhitektonske zvezde predstavljaju simbol poverenja koje naturalizuje nove forme potrošnje.

Drugo, još važnije: američko iskustvo pokazuje da se samo komercijalne urbane lokacije privatizuju. Veći deo gradske teritorije ne samo da neće biti nikada privatizovan, nego će grad imati sve manje sredstava da ih održava jer će trošiti sve više i više sredstava da bi održao iluziju partnerstva u centru. Zašto mi se čini da je proces samoorganizacije građana jedna od realnih mogućnosti u narednim decenijama.

Živimo u komplikovanom, politički i ekonomski nesigurnom svetu. Da li ideja o sreći ili zadovoljstvu u poslu i životu uopšte ima smisla?

Ima, kako da ne! Ali smatram da je sreća proces, a ne stanje, da ideja o sreći evoluira, da je ona put ka upoznavanju sebe i sopstvenih mogućnosti, ograničenja, želja, ali i nužnosti i zadovoljstava koje proizlaze kroz život uz druge i sa drugima. Putovanje je, dakle, neophodni preduslov za sreću.