Филозофски потреси

ДИЈАЛОЗИ
Француска академија у Риму,у вили Медичи, пре неки дан била је домаћин округлог стола италијанских и француских интелектуалаца, писаца, режисера и новинара, „Размишљање о кризи“, у организацији италијанског министарства за културу и садашњег директора академије Фредерика Митерана (братанца бившег председника Француске, Франсоа Митерана).

Овај колоквијум, који је пружио изванредну прилику за суочење две „рођачке“ нације (чијем зближавању су давно допринеле две француске краљице фирентинског порекла, Катарина и Марија Медичи, док данас можда доприноси прва дама, Италијанка Карла Бруни), бавио се, поред осталог, најновијим последицама глобализације и кризом капитализма трећег миленијума. Издвајамо неколико интересантних рефлексија.

Француски филозоф Андре Гликсман одмах је приметио да „размишљати о кризи“ представља таутологију – реч „криза“ већ значи, у свом грчком корену, мисао – и позива да се о њој нужно не размишља као патолошкој чињеници,  него као прилици да се ствари размотре дугорочно. „Капитализам је увек био у кризи – наставио је Гликсман – „и због тога се ’свиђао’ Марксу, који је рачунао на његову дефинитивну кризу. Данас смо пренеражени идејом о педесет милиона незапослених. Очигледно је да се ради о перспективи која се мора избећи по сваку цену.“ Један од разлога за овако тешку кризу филозоф налази у томе што је економија последњих тридесет година потценила нечасне поступке људи у односу на друге људе. „Ми нисмо схватили да жеља да се науди некоме постоји и у капитализму, а не само у тероризму. Постоји ’камиказе’ који убија и који се убија, и постоји руководилац предузећа који осећа задовољство када уништава фирме других“, закључио је Гликсман.

Филозоф Бернар-Анри Леви искористио је недавни земљотрес који је задесио Л’Аквилу као парадигму светске кризе: брзу у деструкцији, селективну у циљевима, бремениту мафијашким опасностима, навео је Леви цитирајући Роберта Савијана. „Земљотрес у Абруцу, филозофски потрес...“: од ове метафоре почела је Левијева анализа. „Земљотреси одувек постоје, од Платоновог времена – објаснио је – али палате које се руше ових дана нарочито су оне које су саграђене последњих деценија. Са њима пропада понос модерног имбецила, у етимолошком смислу.“ Алудирајући на савременост која се не ослања на „штап“ знања и мудрости, Леви истиче да је „криза, као и земљотрес, повезана са мржњом према знању и прошлости. Све то не налазите у извештајима са берзе него на фантастичним Пазолинијевим страницама“.

Критика савременог друштва, са позивом за поновно откривање „вредности“, стигла је и од књижевнице Сузане Тамаро. За италијанску списатељицу корен ове кризе треба да се тражи у двема великим ратним ранама из прошлог века, чији смо сви још увек синови, унуци и праунуци, као и у отуђеним и разорним људским одговорима који су „испразнили“ реч и скрхали способност комуникације. Скицирајући портрет генерације која је са телефона на зиду брзо прешла на ајфон, Сузан Тамаро је предложила повратак божјим заповестима. „Садашња криза је отворена пукотина на већ дуго времена сушном терену. Десет божјих заповести треба да покажу човеку пут, што свакако не значи предавање догматској теократији. Само тако успећемо да санирамо (исцелимо) наше време.“

Међутим, познати италијански књижевник и режисер Алесандро Барико, у својој реплици, истиче да не успева да види савременост као катастрофу. „Ја не верујем да почиње нова Апокалипса. Наравно, данас вреди само оно што има велику способност кретања и брзине, као што је МП-3. Боље и ’осиромашена’ музика, уколико ће то допринети да се добије на покретљивости. Јер, криза је такође шанса да се поново активира мисао, као и да се боље размисли о неприкосновеном коришћењу јавног новца за културу.“

У том смислу Барико поново износи ставове недавно образложене на страницама „Републике“. У поменутом контроверзном прилогу (који је већ изазвао бурне реакције и полемике у Италији), књижевник и критичар је навео да се у време кризе не може очекивати да се целокупна култура финансира из државних фондова. Уместо издвајања средстава за разноразне спектакле, Барико се залаже за инвестирање у школство и формирање свесне, образоване и модерне публике. Другим речима, држава треба да се врати својој првобитној вокацији: описмењавању. У овом случају Барико сматра да је неопходно остварити „друго“ описмењавање које ће бити у стању да научи све да читају и пишу у модерном кључу. Само ово може да произведе једнакост и пренесе моралне и интелектуалне вредности. Све остало је погрешан циљ.

Француску академију у Риму основао је Луј XIV још 1666. да би омогућио младим француским сликарима да се усавршавају. Бројни уметници су продефиловали овом академијом: Никола Пусен, као један од првих саветника, Фрагонар, и Буше, Берлиоз и Дебиси као студенти...