Filozofski potresi

DIJALOZI
Francuska akademija u Rimu,u vili Mediči, pre neki dan bila je domaćin okruglog stola italijanskih i francuskih intelektualaca, pisaca, režisera i novinara, „Razmišljanje o krizi“, u organizaciji italijanskog ministarstva za kulturu i sadašnjeg direktora akademije Frederika Miterana (bratanca bivšeg predsednika Francuske, Fransoa Miterana).

Ovaj kolokvijum, koji je pružio izvanrednu priliku za suočenje dve „rođačke“ nacije (čijem zbližavanju su davno doprinele dve francuske kraljice firentinskog porekla, Katarina i Marija Mediči, dok danas možda doprinosi prva dama, Italijanka Karla Bruni), bavio se, pored ostalog, najnovijim posledicama globalizacije i krizom kapitalizma trećeg milenijuma. Izdvajamo nekoliko interesantnih refleksija.

Francuski filozof Andre Gliksman odmah je primetio da „razmišljati o krizi“ predstavlja tautologiju – reč „kriza“ već znači, u svom grčkom korenu, misao – i poziva da se o njoj nužno ne razmišlja kao patološkoj činjenici,  nego kao prilici da se stvari razmotre dugoročno. „Kapitalizam je uvek bio u krizi – nastavio je Gliksman – „i zbog toga se ’sviđao’ Marksu, koji je računao na njegovu definitivnu krizu. Danas smo preneraženi idejom o pedeset miliona nezaposlenih. Očigledno je da se radi o perspektivi koja se mora izbeći po svaku cenu.“ Jedan od razloga za ovako tešku krizu filozof nalazi u tome što je ekonomija poslednjih trideset godina potcenila nečasne postupke ljudi u odnosu na druge ljude. „Mi nismo shvatili da želja da se naudi nekome postoji i u kapitalizmu, a ne samo u terorizmu. Postoji ’kamikaze’ koji ubija i koji se ubija, i postoji rukovodilac preduzeća koji oseća zadovoljstvo kada uništava firme drugih“, zaključio je Gliksman.

Filozof Bernar-Anri Levi iskoristio je nedavni zemljotres koji je zadesio L’Akvilu kao paradigmu svetske krize: brzu u destrukciji, selektivnu u ciljevima, bremenitu mafijaškim opasnostima, naveo je Levi citirajući Roberta Savijana. „Zemljotres u Abrucu, filozofski potres...“: od ove metafore počela je Levijeva analiza. „Zemljotresi oduvek postoje, od Platonovog vremena – objasnio je – ali palate koje se ruše ovih dana naročito su one koje su sagrađene poslednjih decenija. Sa njima propada ponos modernog imbecila, u etimološkom smislu.“ Aludirajući na savremenost koja se ne oslanja na „štap“ znanja i mudrosti, Levi ističe da je „kriza, kao i zemljotres, povezana sa mržnjom prema znanju i prošlosti. Sve to ne nalazite u izveštajima sa berze nego na fantastičnim Pazolinijevim stranicama“.

Kritika savremenog društva, sa pozivom za ponovno otkrivanje „vrednosti“, stigla je i od književnice Suzane Tamaro. Za italijansku spisateljicu koren ove krize treba da se traži u dvema velikim ratnim ranama iz prošlog veka, čiji smo svi još uvek sinovi, unuci i praunuci, kao i u otuđenim i razornim ljudskim odgovorima koji su „ispraznili“ reč i skrhali sposobnost komunikacije. Skicirajući portret generacije koja je sa telefona na zidu brzo prešla na ajfon, Suzan Tamaro je predložila povratak božjim zapovestima. „Sadašnja kriza je otvorena pukotina na već dugo vremena sušnom terenu. Deset božjih zapovesti treba da pokažu čoveku put, što svakako ne znači predavanje dogmatskoj teokratiji. Samo tako uspećemo da saniramo (iscelimo) naše vreme.“

Međutim, poznati italijanski književnik i režiser Alesandro Bariko, u svojoj replici, ističe da ne uspeva da vidi savremenost kao katastrofu. „Ja ne verujem da počinje nova Apokalipsa. Naravno, danas vredi samo ono što ima veliku sposobnost kretanja i brzine, kao što je MP-3. Bolje i ’osiromašena’ muzika, ukoliko će to doprineti da se dobije na pokretljivosti. Jer, kriza je takođe šansa da se ponovo aktivira misao, kao i da se bolje razmisli o neprikosnovenom korišćenju javnog novca za kulturu.“

U tom smislu Bariko ponovo iznosi stavove nedavno obrazložene na stranicama „Republike“. U pomenutom kontroverznom prilogu (koji je već izazvao burne reakcije i polemike u Italiji), književnik i kritičar je naveo da se u vreme krize ne može očekivati da se celokupna kultura finansira iz državnih fondova. Umesto izdvajanja sredstava za raznorazne spektakle, Bariko se zalaže za investiranje u školstvo i formiranje svesne, obrazovane i moderne publike. Drugim rečima, država treba da se vrati svojoj prvobitnoj vokaciji: opismenjavanju. U ovom slučaju Bariko smatra da je neophodno ostvariti „drugo“ opismenjavanje koje će biti u stanju da nauči sve da čitaju i pišu u modernom ključu. Samo ovo može da proizvede jednakost i prenese moralne i intelektualne vrednosti. Sve ostalo je pogrešan cilj.

Francusku akademiju u Rimu osnovao je Luj XIV još 1666. da bi omogućio mladim francuskim slikarima da se usavršavaju. Brojni umetnici su prodefilovali ovom akademijom: Nikola Pusen, kao jedan od prvih savetnika, Fragonar, i Buše, Berlioz i Debisi kao studenti...