У чистилишту сцене

ЕСЕЈ О ГЛУМЦУ
ГЛУМЧЕВА ПРИРОДА: Да се јавно суочимо са тајним и судбоносним у њој. Да је гледамо у нашем глумачком пејзажу. Природу која улази у нас. Коју приближавамо разумевању и тумачењу. Природу која се ослобађа из нас. Чије велико срце бије са нашим у вери и узајамности. У очигледности која прераста у посебност. Да кроз њу сведочимо о нашем постању. О противречности и привиду тог постања. О нашој потреби да је тумачимо, а не да јој судимо. Да је разголићујемо, а не да је гушимо. Са њеним радозналим очима које нас гледају изнутра по свим скривеностима и тајнама. Природа која улази у нас и која се ослобађа из нас.

ГЛУМЧЕВА МИСАО: Мисао на глумчевом лицу и рукама. Оно прво, више и јаче у нама. Између радозналости и сећања. Мисао као сведок и творац у нашој побуни. Мисао у зиданици речи. На раскрсници реченог и прећутаног. Увек претходи. Увек пред стихијом. Очишћена од сваког притрунка. Мисао која се кристализује у изворној битности. У потаји која одговара њеној ћуди. Корени се у самој себи. Између речи и крика који би да се отргне од ње. Крика који би да се врати у реч. Речи која би да се врати у мисао. У чистилиште сцене која ослушкује свој неми одјек. Улазимо крадомице у ту тишину. Тамо ће све добити смисао. Освешћујемо се и пребирамо по својим диркама. По своме страсном зашто и промишљеном како.

ГЛУМЧЕВА ИСТИНА: Трага за њом као за завичајним наслеђем. За старим и поузданим пријатељем. Дозива јој трошну природу. Пркоси ли још увек времену? Трага за њеним предањем да би се вратио себи. Свестан је њеног усуда. Присан са откуцајима њеног била. Грли је и благосиља у новом додиру. Клупча је и збија у облутак памћења. Отвара очи пред њом. Трепери попут кругова на води. У својој глумачкој тескоби. Од повоја до покрова своје улоге. Пред својом опором истином. Пред својим нешто из свога ништа.

ГЛУМЧЕВА ЈЕДНОСТ: Све је у глумцу једно. Једно што се прелива у друго. Оглашава се многолико, али у додиру и преображавању увек стиже до једног. До једноставности једног јединог. До најудаљенијих трагова једноставности и једности. У сталном кретању кроз ризнице судбина, истина и сведочења. Куда и зашто идемо? Кроз улогу или кроз нашу природу? Кроз непознато што се губи у познатом? Заборављамо одакле смо и шта смо. Мотримо и продиремо у ново, а живимо од старог и јединог у нама. Бранимо се од себе. Усклађујемо се са улогом да бисмо другима били другачији. Кроз старо што се назива новим. У новом животу улоге тражимо нову потку. Газимо по њој и проверавамо да ли је, још несрасла, у своме лежишту. Под стопалима осећамо само једно што се наставља у другом. Једно што се држи другог. Табанамо по сцени као по старом окну. Из њега избија со наше соли. Нова мисао нам се упила у стару реч. Удахнули смо је и изнедрили у гледалиште. Наше једно у њихово све.

Награда „Златно перо“ за најбољи есеј о глумцу на 
„Глумачким свечаностима Миливоје Живановић“ 2009.