U čistilištu scene

ESEJ O GLUMCU
GLUMČEVA PRIRODA: Da se javno suočimo sa tajnim i sudbonosnim u njoj. Da je gledamo u našem glumačkom pejzažu. Prirodu koja ulazi u nas. Koju približavamo razumevanju i tumačenju. Prirodu koja se oslobađa iz nas. Čije veliko srce bije sa našim u veri i uzajamnosti. U očiglednosti koja prerasta u posebnost. Da kroz nju svedočimo o našem postanju. O protivrečnosti i prividu tog postanja. O našoj potrebi da je tumačimo, a ne da joj sudimo. Da je razgolićujemo, a ne da je gušimo. Sa njenim radoznalim očima koje nas gledaju iznutra po svim skrivenostima i tajnama. Priroda koja ulazi u nas i koja se oslobađa iz nas.

GLUMČEVA MISAO: Misao na glumčevom licu i rukama. Ono prvo, više i jače u nama. Između radoznalosti i sećanja. Misao kao svedok i tvorac u našoj pobuni. Misao u zidanici reči. Na raskrsnici rečenog i prećutanog. Uvek prethodi. Uvek pred stihijom. Očišćena od svakog pritrunka. Misao koja se kristalizuje u izvornoj bitnosti. U potaji koja odgovara njenoj ćudi. Koreni se u samoj sebi. Između reči i krika koji bi da se otrgne od nje. Krika koji bi da se vrati u reč. Reči koja bi da se vrati u misao. U čistilište scene koja osluškuje svoj nemi odjek. Ulazimo kradomice u tu tišinu. Tamo će sve dobiti smisao. Osvešćujemo se i prebiramo po svojim dirkama. Po svome strasnom zašto i promišljenom kako.

GLUMČEVA ISTINA: Traga za njom kao za zavičajnim nasleđem. Za starim i pouzdanim prijateljem. Doziva joj trošnu prirodu. Prkosi li još uvek vremenu? Traga za njenim predanjem da bi se vratio sebi. Svestan je njenog usuda. Prisan sa otkucajima njenog bila. Grli je i blagosilja u novom dodiru. Klupča je i zbija u oblutak pamćenja. Otvara oči pred njom. Treperi poput krugova na vodi. U svojoj glumačkoj teskobi. Od povoja do pokrova svoje uloge. Pred svojom oporom istinom. Pred svojim nešto iz svoga ništa.

GLUMČEVA JEDNOST: Sve je u glumcu jedno. Jedno što se preliva u drugo. Oglašava se mnogoliko, ali u dodiru i preobražavanju uvek stiže do jednog. Do jednostavnosti jednog jedinog. Do najudaljenijih tragova jednostavnosti i jednosti. U stalnom kretanju kroz riznice sudbina, istina i svedočenja. Kuda i zašto idemo? Kroz ulogu ili kroz našu prirodu? Kroz nepoznato što se gubi u poznatom? Zaboravljamo odakle smo i šta smo. Motrimo i prodiremo u novo, a živimo od starog i jedinog u nama. Branimo se od sebe. Usklađujemo se sa ulogom da bismo drugima bili drugačiji. Kroz staro što se naziva novim. U novom životu uloge tražimo novu potku. Gazimo po njoj i proveravamo da li je, još nesrasla, u svome ležištu. Pod stopalima osećamo samo jedno što se nastavlja u drugom. Jedno što se drži drugog. Tabanamo po sceni kao po starom oknu. Iz njega izbija so naše soli. Nova misao nam se upila u staru reč. Udahnuli smo je i iznedrili u gledalište. Naše jedno u njihovo sve.

Nagrada „Zlatno pero“ za najbolji esej o glumcu na 
„Glumačkim svečanostima Milivoje Živanović“ 2009.