Припреме за уранак

Бацили смо се на празничне припреме. Темељне. Озбиљне. Цело јутро поправљам крша. Ошмирглао сам рђу на хауби и крилима, глацнуо „острвца” четкицом, променио каиш и свећице, досуо уље, допумпао гуме. Не сме да ме изневери у четвртак вече, кад са десетинама хиљада што запослених што незапослених Београђана нагрнемо на Авалу да на врху чекамо зору. И неће, какви, „југо” је то, нерециклирани! Сигурно ће извући „Црвена муња” до нашег старог места, накривљеног дрвета на пољанчету код Чарапићевог споменика.

Супруга клонира колаче. Развлачи коре. Постројава колоне питуљица. Загледа. Тетоше. Грди. Командује војсци у плеховима. „У ватру! У воду! У замрзивач!” Док чека да нарасте следећа тура новопечених редова, пегла мајице и шортсеве. Не часи часа. Речено милитаристички – упражњава акцију. Зна све о стопостотној упослености производних и борбених капацитета. Гром – жена, пупољак самоуправног социјализма, ради уз прегалачку химну: „Другарска се песма ори, песма која слави рад...”

Чујем је док у гаражи петљам по мотору. Поскакују у ритму француски кључеви и гедоре, цупкају шајбне, звецка прибор. Чаврдишем око разводне капе, а брк ми се смеши. Преплавило ме топло осећање социјалне правде, са изненадним налетима непатворене среће изазване високим економским достигнућима. Грло ми се стеже, а у грудима бије. Суза радосница спонтано кану у прашину. Набрекоше ми жиле на врату: „Срце громко нек нам збори, да нам живи, живи рад!” Осетљив сам на некадашњи хит. Како не бих био осетљив, уз њега смо, као друштво, као породица, и надасве као појединци начинили велика дела. Дела за незаборав. Никад то себи нећемо заборавити. Ни опростити.

Деца трпају у гепек реквизите за игру и одмор које ћемо, као и сваког првог маја, користити на излету. Затребаће у травици кад прође гозба и наступе слободне активности. Довлаче лопте. Рекете за бадминтон. Сунцобране. Шаторска крила. Ћебад. Дурбин. Карте. Шах. И Марксов „Капитал” – поново је у моди – ђаволчићи извадили из витрине! Баш их понела мелодија. Репују углас: „По-диг-ни-мо-у-вис-чела-ми-ју-на-ци-ра-да-свог-на-ша-би-ће-зем-ља-це-ла-да-нам-жи-ви-жи-ви-рад!” Нашли речи песме у мом дневнику! Човек нема интиму ни у својој рођеној кући!

Напрежем се да заврнем шраф на точку који је зарибао и, проклетник, не могу да се сетим треће строфе. Очито, мељу ме године. Згазило време. Зар такав мегахит да заборавим, ту ствар која са топ листе деценијама није силазила! Срећа, на капији је баба! Доноси нарамак меса за роштиљ. Ишла чак у Велико Село код Перише да купи свињско дворишно. Озари се кад чу слуховите унуке. Погодише је у жицу! Загргољи: – У дивљака лук и стрела, железница, село и град, то су наших руку дела, да нам живи, живи рад! Љуби вас, децо, бака. Носи, сине, у фрижидер!

Производни процес којем сам се као чудотворној реци давно препустио позитивно је утицао на мене. Стално размишљам о послу. Закључио сам – постоји много начина да се заради новац. Ја сам изабрао најтежи: радим. Нисам као неки суграђани што лакше стижу до лове. Њима првомајска зора увек заруди у Риму, Паризу, или Лондону. Ал’ не смета ми. Шта фали на Авали!

Мада невољно – због актуелне привредне захукталости и изванредних извозних резултата – у среду ћемо на свега десетак дана искључити фабричке машине. Нека сачека мало надолазећи прогрес, и ми прегаоци морамо некад да предахнемо. Уранићемо. Ма шта уранити! Нећемо ни спавати – једном годишње је Празник рада!

А кад се добро одморимо од првомајског славља, почињемо припреме за ђурђевдански уранак. Ми све славимо! Празник је мио које феле био! Одложићемо оде о радним победама, железници и нарочито дивљацима с луком и стрелом које смо и-ха оставили иза себе у цивилизацијској трци, и ископати по фиокама це-деове с умилним изворним нотама. Ако нас „Црвена муња” не зезне на путу до Чарапића бреста, репризу уранка уприличићемо 5. на 6. с аспирацијом на 7. мај. Уколико „премостимо” петак 8, тек 11. поново отварамо фирму. Тако треба, Ђурђевдан је сад, па тек – следећег пролећа!