Историја ружноће

Филозофи и уметници су у сваком веку давали дефиниције лепог; тако је, захваљујући њиховим сведочењима, могуће реконструисати историју естетичких идеја кроз време. С ружним је било друкчије, оно је већином било дефинисано у супротности с лепим, али му никада нису посвећивана опширна излагања, већ само споредне и узгредне напомене. Ако историја лепоте може да се послужи исцрпним низом теоријских сведочанстава, из којих се може извести закључак о стилу одређене епохе, историја ружноће ће углавном морати да тражи сопствене писане доказе у визуелним или вербалним приказима предмета или особа које су на неки начин поимане као "ружне".

Историја ружноће и историја лепоте ипак имају неке заједничке одлике. Пре свега, ми можемо само да претпоставимо да су укуси обичних људи одговарали укусима уметника њиховог времена. Када би неки посетилац из свемира ушао у музеј савремене уметности, видео женска лица која је насликао Пикасо и чуо да их посетиоци сматрају "лепим", могао би да створи погрешну представу како у свакодневном животу људи нашег времена сматрају лепим и пожељним женска створења с лицем налик оном које је сликар приказао. Ипак, овај посетилац из свемира могао би да исправи своје мишљење ако би посетио неку модну ревију или избор за мис света, где би видео да се славе други модели лепоте. Међутим, за нас је то немогуће; посећујући сада већ давне епохе, не можемо да проверимо јесмо ли у праву, ни по питању лепог, ни по питању ружног, јер су нам о тим временима остала само уметничка сведочанства.

Још једна одлика, заједничка и за историју ружноће и за историју лепоте, јесте да се морамо задржати на праћењу ове две вредности у цивилизацији Запада. Од прастарих цивилизација и народа које називамо примитивним, остала су нам само уметничка дела, али не располажемо теоријским списима који би нам рекли да ли су она била намењена томе да изазову естетски ужитак, религиозни страх или веселост. Обредна афричка маска западњаку може изгледати језиво – за домороца би, међутим, могла представљати благонаклоно биће.

Обрнуто, припаднику неке ваневропске религије могла би изгледати непријатно слика избичеваног, крвавог и пониженог Христа, чија би привидна телесна ружноћа код хришћанина изазвала саосећање и потресеност.

У случају других култура, богатих песничким и филозофским списима, као што су, на пример, индијска, јапанска или кинеска, видимо слике и облике али, у преводу књижевних или филозофских страница, скоро увек је тешко утврдити у којој мери се извесни појмови могу поистоветити с нашим, иако нас је традиција навела да их западњачким терминима преводимо као "лепо" или "ружно". Ако би ти преводи и били веродостојни, не би било довољно знати да се у одређеној култури лепим сматра нешто што изискује, на пример, пропорцију и хармонију. Шта се, заправо, подразумева под тим терминима? Њихово значење се мењало и током историје Запада. Само ако упоредимо теоријске тврдње са сликом или архитектонском грађевином из истог доба, примећујемо да оно што је сматрано сразмерним у једном веку, у другом већ није узимано за такво; говорећи, на пример, о сразмери, средњовековни филозоф би мислио на димензије и облик готичке катедрале, док би ренесансни теоретичар мислио на храм из шеснаестог века, чији су делови били уређени према златном пресеку – а пропорције катедрала су ренесансним људима изгледале варварски и, управо, "готички".

Појмови лепог и ружног односе се на разне историјске периоде и разне културе и, да цитирамо Ксенофана из Колофона (према Клименту Александријском, Стромата, V, 110): "Кад би волови и коњи и лавови имали руке и могли да сликају рукама и да стварају уметничка дела каква стварају људи, налик коњима коњ би представио богове, а налик воловима во, а њихова тела би начинили по својим обличјима". У средњем веку Ђакомо да Витри је хвалећи Лепоту свег божјег дела (Libri duo, quorum prior Orientalis, sive Hjyerosolimitanae, alter Occidentalis istoria) претпостављао да се "киклопи, који имају само једно око, вероватно чуде онима који имају два, као што се ми чудимо и њима и створењима с три ока... Етиопски црнци су нам ружни, али они најлепшим сматрају оног који је међу њима најцрњи." Наставак фељтона потражите у штампаном издању "Политике" од среде, 5.децембра.