Мрзимо када говоримо

У Панчеву су се недавно појавили постери с порнографским фотографијама и натписом „Да ли је ово земља за њих?”. На постеру је и фотографија Марка Караџића, државног секретара Министарства за људска и мањинска права, и његова изјава у прилог одржавању геј параде у Београду. Уз потпис у дну постера организација „Црна рука” поставља питање „Да ли ће сви који су подржали закон о педерима присуствовати озакоњеним оргијама по градовима и улицама Србије?”.

На ово је одреаговала Коалиција против дискриминације подсећајући да је неколико недеља пре тога и организација „Национални строј” у Новом Саду лепила налепнице „Стоп хомосексуализму” с питањем „Желите ли да ово буде ваше дете? Размислите о томе. Шта подржавате?”. У Коалицији кажу да ни у овом случају починиоци нису приведени, а да се сличне претње мањинским групама и представницима власти који говоре у прилог поштовању људских права појављују на сајтовима организација „Образ”, „Стормфронт”, „Наши” и „Српски националисти”, али без икакве реакције полиције. Графити „Смрт педерима” се налазе на стотинама прометних места у Београду и због њих нико није приведен, закључују у Коалицији и подсећају да је удруживање ради вршења дискриминације забрањено чланом 10 Закона против дискриминације, док је говор мржње кажњив по члану 11. Текстови медија који садрже говор мржње кажњиви су по члану 38 Закона о јавном информисању.

Говор мржње смо у последње време често чули у Народној скупштини. Омаловажавање, вређање и позивања на линч политичких неистомишљеника није ретка појава у парламенту. Нажалост, гледаоци телевизијског преноса седнице слушају и гледају посланике који због таквог понашања углавном не сносе никакве последице. Због имунитета од кривичног гоњења тешко је покренути кривични поступак иако за то постоји законски основ. И слобода изражавања има своје границе па би и изјаве политичара требало да буду санкционисане. Говора мржње има и у медијима и иступима грађана на појединим скуповима, а најчешће писањем графита.

Саша Гајин, истраживач у Институту за упоредно право и координатор Коалиције против дискриминације, каже да у окружењу није тако и да се они чуде ономе што виде код нас. „У Скупштини говор мржње долази из уста представника власти. А Европски суд за људска права у Стразбуру је у више наврата поновио да говор мржње није правно дозвољена манифестација слободе изражавања, односно да се иза члана 10 Европске конвенције о људским правима не могу заклањати они који говоре говором мржње. Наши посланици раде нешто што није допуштено. Међутим говор мржње присутан је у свим сегментима друштва. Чини се да се изгубио ниво поштовања и да више не важи крилатица да је лепо васпитање минимум морала.”

Закон о забрани дискриминације први пут експлицитно говор мржње третира као један облик дискриминације. Ако једно лице или група некога третира као ниже биће или ако наводи на насиље само због тога што појединац или група имају другачија лична својства (Ром, хомосексуалац) може бити санкционисан. Гајин каже да је значај овог закона то што се први пут забрана говора мржње широко формулише и обухвата све сфере друштва, а није ограничена само на медије као до сада. Додатни напредак биће увођење повереника за заштиту равноправности у Србији.

Гајин каже да смо као друштво одустали од стандарда лепог понашања и пристојности. „Људи се данас сукобљавају око баналних ствари, на пример око паркинг места. Шта онда да очекујемо ако се ради о далеко важнијем интересу. Ниво елементарног уважавања не постоји. Напуштени су морални стандарди и губи се обзир према другима. Раније људи нису били спремни да науде другима као данас. Ратови, санкције и корупција су учинили своје, а многи на незаконит начин остварују своје интересе. С друге стране, за некога ко има манире каже се да је надобудан и то некима смета. То је зато што немамо довољно свести колико је важно бити фини. Друге етикетирамо зато што припадају мањини, а сви смо нека мањина у друштву. Нема појединца који због тога није доживео малтретирање (ћелави, деца разведених родитеља, распуштенице…).”

Гајин каже да постоје јасни узроци за наше понашање. „У индивидуалистичким друштвима као што су англосаксонска постоји латентан сукоб, али је важно поштовање елементарних норми. У друштвима солидарности једни другима су браћа и треба да се помажу. Ту смо били и ми али смо се сада примакли супротном крилу, односно англосаксонском моделу и нисмо сачували обзире које смо имали. То доводи до масовног кршења права па и физичких сукоба а право не зна да изађе на крај с тим. Они који би требало да предњаче у указивању на правилно понашање су највећи неваљалци у друштву, па човеку остаје да се ослони на своје лично осећање да би неговао врлину.”