МУСЛИМАНИ И КОСОВО

Исламске земље су већ дуже време у фокусу политичара, дипломата и лобиста Београда и Приштине који се поводом Косова боре за наклоност милијарду и по муслимана и њихових држава.

Упркос уверењу да су џепови европског ислама преостали из отоманског времена (Албанија, Босна и Косово) маргинализовани и да су платили високу цену, упркос чињеници да 90 одсто косовског становништва чине муслимани који су током сукоба 1999. имали безрезервну подршку браће по вери – исламски свет не жури да призна муслиманску енклаву у срцу Европе.

Од 57 чланица Организације исламске конференције (ОИЦ) само десет је признало независност Косова: Авганистан, Албанија, Буркина Фасо, Малдиви, Малезија, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Сенегал, Сијера Леоне и Турска. Тек две од ових држава су и чланице Арапске лиге.

Сви покушаји Турске, која је Косово признала за мање од 24 сата, да се у завршне документе самита ОИЦ унесе тачка о признавању Косова досад су пропадали. Тако је било у Дакару, потом и у Кампали. Утицајне чланице, попут Египта, Индонезије и Ирана, одбијају да на Косово гледају као на верски, већ политички проблем и изазов међународном праву.

У овом надметању Србија је посегнула за свим адутима политике и историје које има на располагању. Од упозоравања на ,,опасан преседан” и кршење међународног права до подсећања да је Југославија некада здушно подржавала Арапе и помагала их и војно. И ,,наш Тито”, како га је у Техерану на скупу несврстаних назвао Вук Јеремић, убачен је у борбу за наклоност исламског света.

,,Шта хоће ти муслимани када су Срби тако добар народ”, каже либијски вођа Муамер Гадафи.

ОИЦ је само два дана по проглашењу независности Косова, 19. фебруара 2008, поздравио ,,срећан резултат” оцењујући га као ,,преимућство муслиманског света”, али је признавање препуштено одлуци сваке од држава чланица.

Тек мањина је купила западна уверевања да је Косово преседан. Већина, упркос притисцима Вашингтона, зазире од домино ефекта. Индонезија са Ацехом и Папуом, Мароко са Западном Сахаром, Алжир са Берберима, Азербејџан са Нагорно Карабахом, арапске земље Залива са шиитима, Ирак, Иран, Сирија и Турска са Курдима, све су то примери рањивости.

Палестинци су посебно поглавље. Арапи постављају питање: ако Косово може да добије независност, зашто не може Палестина? Притом подсећају да Вашингтон од њих тражи да подрже косовску независност, а да су САД конспиративно биле уздржане када је Палестина уз подршку више од стотину земаља прогласила независност 15. новембра 1988 – чиме је декларација постала само симболична.

Угледни египатски ,,Ал Ахрам” је марта 2008. саветовао Арапе да размисле и да не журе. Подсећајући да ће Косово бити близак савезник САД и противник Русије, лист арапским владама поручује: ,,Можда је мудрије да се ускладе са земљама које су се уздржале од признавања Косова, тим пре што већина тих земаља има дуге пријатељске односе са Арапима”.

Судбина Палестинаца учинила је да већина арапских и део муслиманских земаља у случају Косова своје верске везе и историјске наклоности подреди одбрани принципа међународног права.

Београд је тако стицао предност. Велика победа остварена је уз важну подршку исламског света, када је октобра 2008. у Генералној скупштини УН са 77 гласова ,,за”, шест ,,против” и 74 ,,уздржаних” прихваћен захтев Србије да се од Међународног суда правде затражи правно мишљење о легалности унилатерално проглашене независности Косова.

Mission accomplished, мисија обављена, могао је да каже Вук Јеремић.

У Приштини не крију да су разочарани због резервисаности исламског, посебно арапског света, мада признају и део сопствене кривице: „Све ово време, посебно после проглашења независности, лидери косовских Албанаца – супротно осећањима народа – отворено су се дистанцирали од муслиманског света”, писао је недавно Агрон Бајрами, главни уредник приштинског ,,Коха диторе”.

Косовски Албанци сада појачавају игру на карту религијске солидарности. ,,Снажно верујемо да је подршка коју добијамо од међународне заједнице како бисмо стекли нашу слободу највеће Алахово чудо и највећи знак његове милости према његовом народу на Косову”, пише пропагандиста Приштине Блерим Гаши на сајту ТВ мреже ал-Арабија.

Алахова милост стигла је у тренутку када је суд у Хагу почео рад. Саудијска Арабија – чији владар носи титулу ,,чувара светих места”, Меке и Медине – постала је 58. земља која је признала независност Косова. Одлука вахабитске монархије мотивисана је ,,религиозним и културним везама”.

Са ауторитетом који има у сунитском свету, уз присне везе са САД, Ријад покушава да подстакне муслиманске земље да признају Косово. Одлука конзервативне краљевине могла би да ,,повуче ногу” и да преокрене расположење исламског, посебно арапског света који се досад устезао. Србија је ту немоћна: Ријад је одбио све понуде Београда за успостављање дипломатских односа.

Mission accomplished, може сада да каже и министар иностраних послова Приштине Скендер Хисени који је посетио Ријад тражећи подршку ОИЦ, чије је седиште у саудијској луци Џеда.

Тако се исламска заједница поводом Косова поделила попут Европске уније. На једном полу је чврст ,,фронт одбијања”, исламска верзија Шпаније и Румуније. На другом они који су већ признали Косово. Између њих су неопредељени чекачи.

Одлука Ријада може да промени однос снага, посебно ако Косово уђе у ОИЦ. Земље Залива прве би, не чекајући мишљење суда у Хагу, могле да следе пример Абу Дабија и Ријада. Потом би могао да им се придружи Аман. Питање је онда колико би дуго Каиро могао да издржи ако остане у по њега незгодном друштву са Ираном, Либијом и Сиријом.

Притисак се повећава. Озбиљан, политички, из Вашингтона, али и емотиван, верски, из Приштине и Тиране. Муслимани Албаније, која је чланица ОИЦ од децембра 1992. иако парламент није досад ратификовао чланство, послали су уочи прве годишњице независности Косова у централу ОИЦ петицију са око 100.000 потписа тражећи да Организација призна Косово.

Дипломатски рововски рат Београда и Приштине за ,,срца и душе муслимана” наставља се. Колико ће трајати? Да ли ће ислам Косову омогућити кључни пробој? Не знам. Плашим се да ће бити у праву отац јеврејске државе Давид бен Гурион који је, говорећи о Палестинцима који су морали да напусте домове када је пре шест деценија створен Израел, лаконски констатовао: ,,Стари ће помрети, млади ће заборавити”.