MUSLIMANI I KOSOVO

Islamske zemlje su već duže vreme u fokusu političara, diplomata i lobista Beograda i Prištine koji se povodom Kosova bore za naklonost milijardu i po muslimana i njihovih država.

Uprkos uverenju da su džepovi evropskog islama preostali iz otomanskog vremena (Albanija, Bosna i Kosovo) marginalizovani i da su platili visoku cenu, uprkos činjenici da 90 odsto kosovskog stanovništva čine muslimani koji su tokom sukoba 1999. imali bezrezervnu podršku braće po veri – islamski svet ne žuri da prizna muslimansku enklavu u srcu Evrope.

Od 57 članica Organizacije islamske konferencije (OIC) samo deset je priznalo nezavisnost Kosova: Avganistan, Albanija, Burkina Faso, Maldivi, Malezija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Senegal, Sijera Leone i Turska. Tek dve od ovih država su i članice Arapske lige.

Svi pokušaji Turske, koja je Kosovo priznala za manje od 24 sata, da se u završne dokumente samita OIC unese tačka o priznavanju Kosova dosad su propadali. Tako je bilo u Dakaru, potom i u Kampali. Uticajne članice, poput Egipta, Indonezije i Irana, odbijaju da na Kosovo gledaju kao na verski, već politički problem i izazov međunarodnom pravu.

U ovom nadmetanju Srbija je posegnula za svim adutima politike i istorije koje ima na raspolaganju. Od upozoravanja na ,,opasan presedan” i kršenje međunarodnog prava do podsećanja da je Jugoslavija nekada zdušno podržavala Arape i pomagala ih i vojno. I ,,naš Tito”, kako ga je u Teheranu na skupu nesvrstanih nazvao Vuk Jeremić, ubačen je u borbu za naklonost islamskog sveta.

,,Šta hoće ti muslimani kada su Srbi tako dobar narod”, kaže libijski vođa Muamer Gadafi.

OIC je samo dva dana po proglašenju nezavisnosti Kosova, 19. februara 2008, pozdravio ,,srećan rezultat” ocenjujući ga kao ,,preimućstvo muslimanskog sveta”, ali je priznavanje prepušteno odluci svake od država članica.

Tek manjina je kupila zapadna uverevanja da je Kosovo presedan. Većina, uprkos pritiscima Vašingtona, zazire od domino efekta. Indonezija sa Acehom i Papuom, Maroko sa Zapadnom Saharom, Alžir sa Berberima, Azerbejdžan sa Nagorno Karabahom, arapske zemlje Zaliva sa šiitima, Irak, Iran, Sirija i Turska sa Kurdima, sve su to primeri ranjivosti.

Palestinci su posebno poglavlje. Arapi postavljaju pitanje: ako Kosovo može da dobije nezavisnost, zašto ne može Palestina? Pritom podsećaju da Vašington od njih traži da podrže kosovsku nezavisnost, a da su SAD konspirativno bile uzdržane kada je Palestina uz podršku više od stotinu zemalja proglasila nezavisnost 15. novembra 1988 – čime je deklaracija postala samo simbolična.

Ugledni egipatski ,,Al Ahram” je marta 2008. savetovao Arape da razmisle i da ne žure. Podsećajući da će Kosovo biti blizak saveznik SAD i protivnik Rusije, list arapskim vladama poručuje: ,,Možda je mudrije da se usklade sa zemljama koje su se uzdržale od priznavanja Kosova, tim pre što većina tih zemalja ima duge prijateljske odnose sa Arapima”.

Sudbina Palestinaca učinila je da većina arapskih i deo muslimanskih zemalja u slučaju Kosova svoje verske veze i istorijske naklonosti podredi odbrani principa međunarodnog prava.

Beograd je tako sticao prednost. Velika pobeda ostvarena je uz važnu podršku islamskog sveta, kada je oktobra 2008. u Generalnoj skupštini UN sa 77 glasova ,,za”, šest ,,protiv” i 74 ,,uzdržanih” prihvaćen zahtev Srbije da se od Međunarodnog suda pravde zatraži pravno mišljenje o legalnosti unilateralno proglašene nezavisnosti Kosova.

Mission accomplished, misija obavljena, mogao je da kaže Vuk Jeremić.

U Prištini ne kriju da su razočarani zbog rezervisanosti islamskog, posebno arapskog sveta, mada priznaju i deo sopstvene krivice: „Sve ovo vreme, posebno posle proglašenja nezavisnosti, lideri kosovskih Albanaca – suprotno osećanjima naroda – otvoreno su se distancirali od muslimanskog sveta”, pisao je nedavno Agron Bajrami, glavni urednik prištinskog ,,Koha ditore”.

Kosovski Albanci sada pojačavaju igru na kartu religijske solidarnosti. ,,Snažno verujemo da je podrška koju dobijamo od međunarodne zajednice kako bismo stekli našu slobodu najveće Alahovo čudo i najveći znak njegove milosti prema njegovom narodu na Kosovu”, piše propagandista Prištine Blerim Gaši na sajtu TV mreže al-Arabija.

Alahova milost stigla je u trenutku kada je sud u Hagu počeo rad. Saudijska Arabija – čiji vladar nosi titulu ,,čuvara svetih mesta”, Meke i Medine – postala je 58. zemlja koja je priznala nezavisnost Kosova. Odluka vahabitske monarhije motivisana je ,,religioznim i kulturnim vezama”.

Sa autoritetom koji ima u sunitskom svetu, uz prisne veze sa SAD, Rijad pokušava da podstakne muslimanske zemlje da priznaju Kosovo. Odluka konzervativne kraljevine mogla bi da ,,povuče nogu” i da preokrene raspoloženje islamskog, posebno arapskog sveta koji se dosad ustezao. Srbija je tu nemoćna: Rijad je odbio sve ponude Beograda za uspostavljanje diplomatskih odnosa.

Mission accomplished, može sada da kaže i ministar inostranih poslova Prištine Skender Hiseni koji je posetio Rijad tražeći podršku OIC, čije je sedište u saudijskoj luci Džeda.

Tako se islamska zajednica povodom Kosova podelila poput Evropske unije. Na jednom polu je čvrst ,,front odbijanja”, islamska verzija Španije i Rumunije. Na drugom oni koji su već priznali Kosovo. Između njih su neopredeljeni čekači.

Odluka Rijada može da promeni odnos snaga, posebno ako Kosovo uđe u OIC. Zemlje Zaliva prve bi, ne čekajući mišljenje suda u Hagu, mogle da slede primer Abu Dabija i Rijada. Potom bi mogao da im se pridruži Aman. Pitanje je onda koliko bi dugo Kairo mogao da izdrži ako ostane u po njega nezgodnom društvu sa Iranom, Libijom i Sirijom.

Pritisak se povećava. Ozbiljan, politički, iz Vašingtona, ali i emotivan, verski, iz Prištine i Tirane. Muslimani Albanije, koja je članica OIC od decembra 1992. iako parlament nije dosad ratifikovao članstvo, poslali su uoči prve godišnjice nezavisnosti Kosova u centralu OIC peticiju sa oko 100.000 potpisa tražeći da Organizacija prizna Kosovo.

Diplomatski rovovski rat Beograda i Prištine za ,,srca i duše muslimana” nastavlja se. Koliko će trajati? Da li će islam Kosovu omogućiti ključni proboj? Ne znam. Plašim se da će biti u pravu otac jevrejske države David ben Gurion koji je, govoreći o Palestincima koji su morali da napuste domove kada je pre šest decenija stvoren Izrael, lakonski konstatovao: ,,Stari će pomreti, mladi će zaboraviti”.