„Банкар” у бегу

У сваком послу постоји елита... управо тако је годинама почињао рекламни слоган београдске агенције „Елита”.

Никола Лазић, власник фирме „Елита интернационал” је на тај начин 15 година градио имиџ пословног човека, посредујући у промету некретнина. Последњих година је кренуо да шири посао, и да по рецепту камата које су некада делили Дафина и Језда, пронађе заинтересоване грађане, који су му давали новац како би им он увећавао зараду. Све је било лепо док је трајало. Лазић је годинама стицао поверење међу виђенијим грађанима. Поверење је временом спонтано расло. Људи су на почетку улагали по 3.000 евра, што је био минимум, а онда осокољени редовном исплатом камате, повећавали износ. Била је права навала, па је Лазић лане подигао минимум позајмице на 5.000 евра, а камата је остала иста – три одсто месечно. Интересовање улагача је било све веће. У последње време Лазић је добио и клијенте, са улозима од 200.000 евра па навише. По познатом сценарију, у најбољем стилу деведесетих, Никола Лазић одједном је нестао пред Нову годину, а улагачи су остали без пара, и главнице и камате од три одсто месечно. Претпоставља се да има готово две хиљаде оштећених, којима је Лазић остао дужан чак тридесетак милиона евра. Неки изводе рачуницу да их је „запалио” и за више.

Познати београдски предузетници, лекари, спортисти, адвокати... били су међу Лазићевим зајмодавцима.

Овај педесетпетогодишњак, иначе психолог по струци, прво професор психологије у београдским гимназијама па онда бизнисмен, умео је са људима. Своје стечено знање итекако је користио у пракси. Јединац, неожењен, помало заљубљен у себе, с манирима, остављао је упечатљив утисак на људе. Имао је, како кажу, „жваку”, а угоститељи у „Мадери”, код „Даке” и у више познатих ресторана по престоници га знају и још уважавају као веома галантног госта. Имао је још једну страст, покер апарате и слот-машине. Волео је да се „релаксира” играјући у суме које ваљда нису могле да му угрозе стечено богатство. Причало се да поседује више станова које је откупљивао од оних који су имали хипотеку или били у стисци. Један стан у Улици мајке Јевросиме стално је „стављао” као гаранцију у уговоре о примљеним позајмица али се на крају испоставило да тај стан није у његовом власништву.

Клијенти су одлучивали да уложе новац претходно се распитујући о „Елити”. Просторије су биле у самом центру града, у Нушићевој улици, запослени с манирима, оглашавао се у листовима, имао билборд рекламе... Лазић је користио „рупе” у закону, па је уговоре о зајму склапао као физичко лице, а све оверавао печатом агенције. Сада из Народне банке стиже глас да „Елита” није имала дозволу за рад и да је његово „банкарење” било илегално. Значи ли то да је неко прећутно дозвољавао „Елити” да се бави тим пословима. Све је функционисало док је онима који су „депоновали” паре код њега давао три одсто камате месечно, а узимао десет одсто онима којима је он позајмљивао новац. Преварени клијенти су основали и одбор за заштиту својих права, траже га, обијају прагове...

Лазића засад нема ни од корова, а „проверени” гласови кажу да је у Будви, Франкфурту, Сан Дијегу. Тужилаштво је покренуло истрагу, издата је потерница за њим. Многи га жељно чекају. Они који су се раније хвалили да га добро познају, сада перу руке и тврде да га нису добро познавали.