„Bankar” u begu

U svakom poslu postoji elita... upravo tako je godinama počinjao reklamni slogan beogradske agencije „Elita”.

Nikola Lazić, vlasnik firme „Elita internacional” je na taj način 15 godina gradio imidž poslovnog čoveka, posredujući u prometu nekretnina. Poslednjih godina je krenuo da širi posao, i da po receptu kamata koje su nekada delili Dafina i Jezda, pronađe zainteresovane građane, koji su mu davali novac kako bi im on uvećavao zaradu. Sve je bilo lepo dok je trajalo. Lazić je godinama sticao poverenje među viđenijim građanima. Poverenje je vremenom spontano raslo. Ljudi su na početku ulagali po 3.000 evra, što je bio minimum, a onda osokoljeni redovnom isplatom kamate, povećavali iznos. Bila je prava navala, pa je Lazić lane podigao minimum pozajmice na 5.000 evra, a kamata je ostala ista – tri odsto mesečno. Interesovanje ulagača je bilo sve veće. U poslednje vreme Lazić je dobio i klijente, sa ulozima od 200.000 evra pa naviše. Po poznatom scenariju, u najboljem stilu devedesetih, Nikola Lazić odjednom je nestao pred Novu godinu, a ulagači su ostali bez para, i glavnice i kamate od tri odsto mesečno. Pretpostavlja se da ima gotovo dve hiljade oštećenih, kojima je Lazić ostao dužan čak tridesetak miliona evra. Neki izvode računicu da ih je „zapalio” i za više.

Poznati beogradski preduzetnici, lekari, sportisti, advokati... bili su među Lazićevim zajmodavcima.

Ovaj pedesetpetogodišnjak, inače psiholog po struci, prvo profesor psihologije u beogradskim gimnazijama pa onda biznismen, umeo je sa ljudima. Svoje stečeno znanje itekako je koristio u praksi. Jedinac, neoženjen, pomalo zaljubljen u sebe, s manirima, ostavljao je upečatljiv utisak na ljude. Imao je, kako kažu, „žvaku”, a ugostitelji u „Maderi”, kod „Dake” i u više poznatih restorana po prestonici ga znaju i još uvažavaju kao veoma galantnog gosta. Imao je još jednu strast, poker aparate i slot-mašine. Voleo je da se „relaksira” igrajući u sume koje valjda nisu mogle da mu ugroze stečeno bogatstvo. Pričalo se da poseduje više stanova koje je otkupljivao od onih koji su imali hipoteku ili bili u stisci. Jedan stan u Ulici majke Jevrosime stalno je „stavljao” kao garanciju u ugovore o primljenim pozajmica ali se na kraju ispostavilo da taj stan nije u njegovom vlasništvu.

Klijenti su odlučivali da ulože novac prethodno se raspitujući o „Eliti”. Prostorije su bile u samom centru grada, u Nušićevoj ulici, zaposleni s manirima, oglašavao se u listovima, imao bilbord reklame... Lazić je koristio „rupe” u zakonu, pa je ugovore o zajmu sklapao kao fizičko lice, a sve overavao pečatom agencije. Sada iz Narodne banke stiže glas da „Elita” nije imala dozvolu za rad i da je njegovo „bankarenje” bilo ilegalno. Znači li to da je neko prećutno dozvoljavao „Eliti” da se bavi tim poslovima. Sve je funkcionisalo dok je onima koji su „deponovali” pare kod njega davao tri odsto kamate mesečno, a uzimao deset odsto onima kojima je on pozajmljivao novac. Prevareni klijenti su osnovali i odbor za zaštitu svojih prava, traže ga, obijaju pragove...

Lazića zasad nema ni od korova, a „provereni” glasovi kažu da je u Budvi, Frankfurtu, San Dijegu. Tužilaštvo je pokrenulo istragu, izdata je poternica za njim. Mnogi ga željno čekaju. Oni koji su se ranije hvalili da ga dobro poznaju, sada peru ruke i tvrde da ga nisu dobro poznavali.