Љубав не трпи рехабилитације

Шабац - Професор Милутин Голевић један је од ретких голооточана који није тражио рехабилитацију као жртва идеолошког терора. „По мом духовном осећању, права љубав не трпи рехабилитације“, истиче он. „Ја сам изузетно волео руски народ, волим га и данас, без заноса, вероватно са више разлога, разумевања и сазнања, него што је то било пре шездесет, или шездесет и пет година...“

Милутин Голевић рођен је 1927. у селу Убли код Подгорице. Филолошки факултет и постдипломске студије завршио је у Београду. За време студија два пута је био истеран са факултета, три пута је хапшен и два пута отпреман на Голи оток. Са посла је, такође, два пута истеран, а пензионисан је као „морално-политички неподобна личност“. Последњи пут овај епитет стекао је 1973, када је позвао колектив Педагошке академије у Шапцу да се супротстави предлогу промене Устава.

„Тражити политичку рехабилитацију значи признати власт и њену идеологију, и огласити их идејно и морално компетентним да обављају овај изузетно сложен психолошки посао. Уосталом, рехабилитација о којој је реч и није покренута због нас голооточана... То сам истицао и на нашим састанцима. А приче да ће нам дати по три евра за сваки дан који смо провели на Голом отоку, назвао сам – понижењем људске патње и личности“, каже за наш лист Милутин Голевић.

На Филолошком факултету, када се вратио са Голог отока, Голевића су прозвали Трпко Ћуковић, јер током боравка у казамату иследницима није одао ниједно име. Данас, професор каже да су му долазили пријатељи, показивали судска решења о рехабилитацији и молили га да поднесе захтев. Говорио им је да не може, да не жели да прља сопствене патње:

„Можда грешим, али свако има право на своју мисао, па и на заблуду. Ја се најмоћније осећам онда кад верујем у своје ја и своје визије... нека су оне и илузионистичке. У мом духовном попришту патња је увек пулсирала као морални кредо, као далека лепота, која једнога дана мора обасјати смисао постојања патника. Знам, ово се не уклапа у логику савремене транзиције, која уништава и оно мало духовних вредности, што нам је преостало иза крвавог, логорског двадесетог века“.

Професор Милутин Голевић наглашава да би умро задовољан када би веровао да ће бар интелектуални свет сачувати у свом сећању страдања и патње голооточана, макар као метафору зла једног времена. Своја страдања, болни запис и ламент над промашеним стварима и ужасима, преточио је у изузетну збирку песама „Душа на мукама“, која је за кратко време доживела два издања.

Мирољуб Мијушковић