Синдикат би да буде партија

Милорад Мијатовић, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије, најпластичније је описао моћ и немоћ синдиката када се запитао да ли синдикати треба да направе једну истинску социјалдемократску партију. „Овако смо стално на маргинама. Новим законом о раду бићемо разједињени у мале централе, а имамо око 500.000 чланова.”

Јасно је и Воји Кркобабићу, поверенику за информисање синдиката НИС-а, да ако синдикат жели да изађе из кризе треба да уђе у политичку арену. „Све партије су се пред изборе удварале синдикатима, а када смо пробали да сарађујемо с њима ниједна није испоштовала наше захтеве. Најбоље би било да се синдикат веже за неке слабије партије”, каже он.

Али не мисле сви тако. Славиша Орловић с ФПН-а подсетио је да синдикати дају подршку чак супротно оријентисаним партијама због чега су изгубили кредибилитет и оценио да синдикати више неће бити синдикати ако уђу у политику.

Срећко Михајловић, из Института друштвених наука каже да синдикати треба да се обједине како би уштедели паре. „Синдикате не подржавају ни радници, ни послодавци, ни партије, ни држава, ни цивилно друштво. У последњих 10 година нису учинили ништа озбиљно. Они су данас на пољу политике и у њој хоће да се боре за власт. Ако се боре за власт онда су политичка странка. Садашња страначка опредељења запослених су углавном подељена на присталице ДС-а и СРС-а и синдикат са својом странком неће запослене присталице ове две партије привући у своју странку.”

Предлог да се синдикат политички ангажује није наишао на одобравање Добриле Илинчић из секције жена Синдиката „Независност”, која је рекла да је веома разочарана том идејом.

Мијатовић је своју идеју појаснио покушајем синдиката да лобирају блиске социјалдемократске партије што није дало резултате. „Савез самосталних синдиката тражи политичко крило странке које би прихватало наше амандмане на законе које предлаже влада у Скупштини, што до сада није био случај. Увек смо добијали одговор из од партија да је то немогуће због коалиционог споразума. Може и неко други да формира странку, која би подржала синдикат јер су се постојеће већ потрошиле.”

Концепт партнерства синдиката и политике би био прихватљив ако би странке уважиле захтеве синдиката, али сарадња сада није могућа, бар не онако како то раде у Немачкој и Великој Британији. Шта уопште синдикати могу да учине у време светске економске кризе, без помоћи странака или претварања у странку? Да ли је могуће да овако разједињени (као и партије – али оне имају власт) представљају снагу која ће се изборити за права радника, нарочито у време када према неким показатељима у Србији месечно остаје без посла 2.5000-3.000 људи и када је владајућа идеја да се прво морају спасавати богати како бисмо се спасли сви ми.

Мијатовић ипак верује у моћ синдиката и њихов договор, доказујући то чињеницом да је влада повукла одлуку о опорезивању зарада на њихов притисак. Покушаће и даље да притиском на владу изборе оно што не могу у договору с партијама: „Зато СССС 29. маја иде у протест  „Пробуди свест дођи на протест” јер најмање имају они који живе од својих плата. Не можемо стално да живимо у страху да ћемо изгубити посао јер се људи тако повлаче у себе да не би изгубили и оно мало што имају – а тако ће изгубити све. Синдикати ту не могу много урадити иако имају снагу јер немају моћ.”

Расим Љајић, министар за рад и социјалну политику, не слаже се да у Србији постоји антисиндикална политика, али признаје да синдикати нису били укључени у доношење владиних мера. „Социјални дијалог је бољи него што је био. Протести су легитимни, а социјално незадовољство је огромно. Али, реално сада нема конкретног повода за протест. Протести не могу дати онај резултат који синдикати очекују. Али, желимо социјални дијалог јер су синдикати озбиљнији противник од опозиције.”

Ивана Анојчић