Инспирише ме српски језик

Ану Соколовић, композитора године у Канади, публика у Србији синоћ је први пут имала прилике да упозна кроз њено дело захваљујући „Југоконцерту” и Амбасади Канаде. У Свечаној сали Скупштине града Београда гудачки квартет „Пендерецки” на чијем су програму биле композиције Катарине Ћурчин, Марјана Мозетича, Мајкла Пепе извео је и „Blanc Dominant” Ане Соколовић.

– Првенствено сам збуњена јер ми је јако чудно да причам о својој музици на српском. То ми се никада до сада није десило јер сам Србију напустила као студент, пре него што сам започела каријеру. Имала сам прилике да учествујем на бројним фестивалима у свету и на многим концертима и никада, заправо, нисам била оволико узбуђена – започиње причу композиторка која се пре седамнаест година из родног Београда преселила у Монтреал.

Углавном компонује за оркестар, клавир и камерне саставе. Прошле године је проглашена композитором године у Канади, а њена дела су досад, осим у Канади, извођена и у Француској, Холандији, Швајцарској, Немачкој, Италији, Белгији, Украјини, Великој Британији и на Исланду. Наша земља, до сада, није показивала велико интересовање за њу.

Да ли сматрате да се Србија огрешила о Вас?

Ја сам толико срећна што се бавим овим послом, што живим од свог рада и што немам апсолутно никакву потребу да се бавим било чиме другим. Мени није потребан успех у Србији да бих потпомогла своју каријеру. Било би ми драго да се моје композиције изводе овде због мојих корена, родитеља, мојих професора. Можда би и Србији било драго да има контакта са неким ко има успеха у иностранству. Али, мислим да ће доћи све то на своје место. Мени је увек драго када неко из наше земље буде присутан на мојим концертима.

Ипак, када је пре три године Ваша опера „Поноћни суд” извођена у Ковент гардену у Лондону, нико се од наших званичника није појавио. Заправо, представници Републике Србије су се тек прошле године појавили на концертима на којима су извођене Ваше композиције.

Можда је и била моја грешка што ја у почетку нисам била у контакту са нашом амбасадом и нисам обавештавала о извођењу мојих композиција. Што се Ковент гардена тиче, послала сам неколико мејлова и чак звала телефоном нашу амбасаду, али одговор нисам добила. Ипак, драго ми је што су прошле године Душан Батаковић, амбасадор Србије у Канади, отправник послова наше амбасаде и српски конзул у Торонту посетили концерте на којима су извођена моја дела. Тада је та „љубав” почела и мислим да се неће завршити.

Да ли Вас Србија инспирише када компонујете?

Инспиришем се нашим фолклором у најширем смислу. То може бити мање или више препознатљиво, али је врло често присутно. Али, када кажем фолклор не мислим само на музику, него на целокупан карактер нашег народа. Инспиришу ме, на пример, наше народне песме. Када читате епске песме, можете запазити јаке језичке метафоре, неку врсту бруталности. Лирске песме су, са друге стране, апстрактне, нежне и могу бити потпуно деликатне као најфинија чипка. Тај контраст између два света врло је присутан у мојој музици. Схватила сам да је то, заправо, део мог карактера који потиче из мог порекла. Јако ме инспирише и српски језик. Наиме, наш језик није много мелодичан, али је јако ритмичан. И тај невероватан, нерегуларан ритам се чује у многим народним композицијама.

Како то да Вас инспирише наш фолклор када сте одрастали на року?

Моја генерација је желела да буде што неутралнија, па смо слушали европске авангардне композиторе. То нам је било врло важно. Међутим, догодило ми се оно што и свима који напусте своју земљу. Схватила сам да оно што носимо у себи показује нашу различитост у односу на друге, и да се у томе огледа наше богатство. Ја пишем савремену музику и сигурно је да ту има и утицаја рока, попа, џеза. Феноменално је што у савременој класичној музици можемо црпети елементе из свих других уметности, што нисмо сврстани у некакав калуп. Не радим електронску музику јер ту има сувише могућности. Са акустичним инструментима увек постоје нека ограничења, па ми је занимљиво да у оквиру тих могућности извлачим максимум.

На чему тренутно радите?

Углавном компонујем по наруџби и, како сада ствари стоје, резервисана сам за наредних седам година. Оно што ме најскорије чека јесте премијера у Паризу. Наиме, по наруџби Радио Франса урадила сам композицију за високи тенор и оркестар која ће бити изведена у септембру. Композиција се зове „Ладо” и представља својеврстан наставак „Посвећења пролећа”Игора Стравинског који прича о богињи пролећа. Ја се, ето, надовезујем са композицијом о словенској богињи лета, која ће бити певана на српском.

-----------------------------------------------------------

Без одговора за „Плаву звезду”

Ана Соколовић је прошле године затражила право за коришћење песме „Плава звезда” Мирослава Антића у својој опери „Песме о љубави”. Композиција коју је компоновала за сопран без музичке пратње садржала је љубавне песме на пет језика: енглеском, француском, латинском, ирском и српском. Међутим, једино за „Плаву звезду” није добила дозволу за коришћење, односно није добила никакав одговор од наследника ауторских права.

Да ли је неко контактирао са Вама од тада?

– Не. Та опера је премијерно изведена у Канади прошле године, а недавно у Загребу, Љубљани и Паризу јер су то били претходно договорени наступи. Одлучили смо да то дело не буде извођено док не добијемо одобрење о коришћењу „Плаве звезде”.