Из дремежа суперсиле

Председник Обама има шансу да постане један од великих председника САД.Најопаснију препреку за то представљаће дубока мржња расистичког, ултраконзервативног и фундаменталистичко-хришћанског дела Америке, који ће по сваку цену настојати да га спречи у спровођењу (по схватању тих људи) револуционарних промена. А тако је, по њима, мало недостајало да Обама уопште не буде изабран: само да после руске војне интервенције у Грузији није одмах (него тек после америчких избора) избила на видело тешка економска криза! Мисаоним људима остаје да озбиљно промишљају улогу времена и уопште контингентних фактора у историји.

***

Пад источноевропског и совјетског комунизма и самог СССР као његовог носиоца и јемца био је основни подстицај за веровање одостигнутом демократско-капиталистичком „крају историје”. Тада се осећање „америчке изузетности и мисијеусветуодређене од божјег провиђења”, претворило у хибристичку илузију о малтене америчкој свемоћи.

Међутим, САД нису имале такву моћвећи због тога што апокалиптичним средствима, поред Русије, Кине, Индије... располажу и неке у сваком другом погледу неупоредиво слабије државе. Сем тога, поставља се и питање каква је то „(једина) суперсила” кад није у стању да диктира стање ни у неким земљама које не располажу таквим средствима, као што су на пример Иран, Ирак Авганистан...

Зато САД није ни требалокарактерисати као суперсилу него само каовелесилу. САДсе под Обамом буде из дремежа „суперсиле” започињући транзицију од унилатералности до мултилатералностиу светском одлучивању.

Идеолошко и имиџолошко саморазумевање, своје интересе и свој начин живота и поглед на свет САД су настојале да тотализују. Речје о снажној тежњи да своју моћи утицај шире по целом свету, и то далеко више силом него преговорима, убеђивањем и властитим примером. Није то био тоталитаризам ни у најцрњимданима под Бушом млађим.Било је довољно упоредити САД као тотализатора (а нетоталитаризатора)са нацизмом и стаљинизмом, за које се појам тоталитаризма с пуним правом употребљава, па видети колико је било нетачно говорити о америчком тоталитаризму. Поготово сада када се САД под Обаминим вођством налазе и у транзицији од тотализма тријумфалистичке „суперсиле” ка реализму велесиле.

Сада се та земљаналази и у транзицији одтоталистичког и laissez faire до (само на неке сфере) ограниченог и државно регулисаног капитализма,који треба да их извуче из дубоке економске кризе.

САД су жртва отуђења и фетишизације тржишта (све је маркетинг!). Али унутар тог оквира дошло је и до додатног фетишистичког отуђења, и то финансијског капитала од производног капитала. Као да се било поверовало да новац сам по себи генерише нову вредност! Зар та опасност није била наговештена већ разликовањем тзв. виртуелне економије од тзв. реалне економије. „Виртуелна економија” је доминирала „реалном економијом” и вукла је са собом у понор.

По свој прилици, постојала је синергија преварантско-шпекулативне димензије америчког капитализма и америчких интервенција по свету, којима је по правилу претходио бараж медијских и других „хуманитарних” и „демократских” обмана. Уосталом, шта се друго могло очекивати од режима који је форсирао тржиште без ауторитативних правила него то да и у спољној политици крши међународно право и беспринципијелно врлуда од једног до другог „јединственог случаја”. Обамина администрација улаже огромне напоре да се САД и према спољњем свету понашају као правна држава.

***

Пада у очи да САД желе да се што више војно и уопште материјално дезангажују на Балкану. Поставља се, међутим, питање да ли ће истовремено настојати да и даље диктирају стање на њему, ито неповољно по Србе и Србију.

Нема сумње да су за успешност спољне политике наше земље изузетно важни односи са САД.Једна мала земља као што је наша не може реалистички очекиватиједнакост(друга је стварравноправност) у односима са таквом силом. Наравно, то не значи да нема шансе да наставимо да отворено и одлучно постављамо питање и наших национално-државних интереса и права кад настојимо да их што више ускладимо са интересима и правима те најсилодавније земље.

Наш однос према САД треба да буде комбинација истинољубиве искрености и прагматичности.Наша критика треба да се клони непријатељства. То између осталог значи да ваља да буде што више иманентна,дакле у име идеала, вредности и постигнућа САД.

Ми доиста треба да исказујемо разочарање због политике САД према нама, али и да избегавамо утисак мржње. Чак и кад не би било Обамеидругихразлога против омразе, довољно би било то што тамо живи доста наших сународника. Рекох разочарање, како стога што бисмо с обзиром на америчке идеале, вредности и достигнућа очекивали супротан однос према нама, тако и због претходног врло позитивног историјата међусобних односа.

САД су све учиниле да елиминишу или бар битно смање утицај руског фактора у свету, а нарочито Европи, али то се показало неуспешним и чак контрапродуктивним. Србија,по мом мишљењу, треба да унапређује односе,како са САД,тако и са Русијом. Уместо да се опредељујемо у ривалском партнерствуте две велесиле, ми треба да подржимо њихов дијалог и сарадњу. Уосталом, председник Обама је позвао цео свет на дијалог. Крајње је време да озбиљни разговори коначно отпочну и између Америке и Србије.

*Председник Центра за националну стратегију у Београду – тренутно на путу по САД