Iz dremeža supersile

Predsednik Obama ima šansu da postane jedan od velikih predsednika SAD.Najopasniju prepreku za to predstavljaće duboka mržnja rasističkog, ultrakonzervativnog i fundamentalističko-hrišćanskog dela Amerike, koji će po svaku cenu nastojati da ga spreči u sprovođenju (po shvatanju tih ljudi) revolucionarnih promena. A tako je, po njima, malo nedostajalo da Obama uopšte ne bude izabran: samo da posle ruske vojne intervencije u Gruziji nije odmah (nego tek posle američkih izbora) izbila na videlo teška ekonomska kriza! Misaonim ljudima ostaje da ozbiljno promišljaju ulogu vremena i uopšte kontingentnih faktora u istoriji.

***

Pad istočnoevropskog i sovjetskog komunizma i samog SSSR kao njegovog nosioca i jemca bio je osnovni podsticaj za verovanje odostignutom demokratsko-kapitalističkom „kraju istorije”. Tada se osećanje „američke izuzetnosti i misijeusvetuodređene od božjeg proviđenja”, pretvorilo u hibrističku iluziju o maltene američkoj svemoći.

Međutim, SAD nisu imale takvu moćveći zbog toga što apokaliptičnim sredstvima, pored Rusije, Kine, Indije... raspolažu i neke u svakom drugom pogledu neuporedivo slabije države. Sem toga, postavlja se i pitanje kakva je to „(jedina) supersila” kad nije u stanju da diktira stanje ni u nekim zemljama koje ne raspolažu takvim sredstvima, kao što su na primer Iran, Irak Avganistan...

Zato SAD nije ni trebalokarakterisati kao supersilu nego samo kaovelesilu. SADse pod Obamom bude iz dremeža „supersile” započinjući tranziciju od unilateralnosti do multilateralnostiu svetskom odlučivanju.

Ideološko i imidžološko samorazumevanje, svoje interese i svoj način života i pogled na svet SAD su nastojale da totalizuju. Rečje o snažnoj težnji da svoju moći uticaj šire po celom svetu, i to daleko više silom nego pregovorima, ubeđivanjem i vlastitim primerom. Nije to bio totalitarizam ni u najcrnjimdanima pod Bušom mlađim.Bilo je dovoljno uporediti SAD kao totalizatora (a netotalitarizatora)sa nacizmom i staljinizmom, za koje se pojam totalitarizma s punim pravom upotrebljava, pa videti koliko je bilo netačno govoriti o američkom totalitarizmu. Pogotovo sada kada se SAD pod Obaminim vođstvom nalaze i u tranziciji od totalizma trijumfalističke „supersile” ka realizmu velesile.

Sada se ta zemljanalazi i u tranziciji odtotalističkog i laissez faire do (samo na neke sfere) ograničenog i državno regulisanog kapitalizma,koji treba da ih izvuče iz duboke ekonomske krize.

SAD su žrtva otuđenja i fetišizacije tržišta (sve je marketing!). Ali unutar tog okvira došlo je i do dodatnog fetišističkog otuđenja, i to finansijskog kapitala od proizvodnog kapitala. Kao da se bilo poverovalo da novac sam po sebi generiše novu vrednost! Zar ta opasnost nije bila nagoveštena već razlikovanjem tzv. virtuelne ekonomije od tzv. realne ekonomije. „Virtuelna ekonomija” je dominirala „realnom ekonomijom” i vukla je sa sobom u ponor.

Po svoj prilici, postojala je sinergija prevarantsko-špekulativne dimenzije američkog kapitalizma i američkih intervencija po svetu, kojima je po pravilu prethodio baraž medijskih i drugih „humanitarnih” i „demokratskih” obmana. Uostalom, šta se drugo moglo očekivati od režima koji je forsirao tržište bez autoritativnih pravila nego to da i u spoljnoj politici krši međunarodno pravo i besprincipijelno vrluda od jednog do drugog „jedinstvenog slučaja”. Obamina administracija ulaže ogromne napore da se SAD i prema spoljnjem svetu ponašaju kao pravna država.

***

Pada u oči da SAD žele da se što više vojno i uopšte materijalno dezangažuju na Balkanu. Postavlja se, međutim, pitanje da li će istovremeno nastojati da i dalje diktiraju stanje na njemu, ito nepovoljno po Srbe i Srbiju.

Nema sumnje da su za uspešnost spoljne politike naše zemlje izuzetno važni odnosi sa SAD.Jedna mala zemlja kao što je naša ne može realistički očekivatijednakost(druga je stvarravnopravnost) u odnosima sa takvom silom. Naravno, to ne znači da nema šanse da nastavimo da otvoreno i odlučno postavljamo pitanje i naših nacionalno-državnih interesa i prava kad nastojimo da ih što više uskladimo sa interesima i pravima te najsilodavnije zemlje.

Naš odnos prema SAD treba da bude kombinacija istinoljubive iskrenosti i pragmatičnosti.Naša kritika treba da se kloni neprijateljstva. To između ostalog znači da valja da bude što više imanentna,dakle u ime ideala, vrednosti i postignuća SAD.

Mi doista treba da iskazujemo razočaranje zbog politike SAD prema nama, ali i da izbegavamo utisak mržnje. Čak i kad ne bi bilo Obameidrugihrazloga protiv omraze, dovoljno bi bilo to što tamo živi dosta naših sunarodnika. Rekoh razočaranje, kako stoga što bismo s obzirom na američke ideale, vrednosti i dostignuća očekivali suprotan odnos prema nama, tako i zbog prethodnog vrlo pozitivnog istorijata međusobnih odnosa.

SAD su sve učinile da eliminišu ili bar bitno smanje uticaj ruskog faktora u svetu, a naročito Evropi, ali to se pokazalo neuspešnim i čak kontraproduktivnim. Srbija,po mom mišljenju, treba da unapređuje odnose,kako sa SAD,tako i sa Rusijom. Umesto da se opredeljujemo u rivalskom partnerstvute dve velesile, mi treba da podržimo njihov dijalog i saradnju. Uostalom, predsednik Obama je pozvao ceo svet na dijalog. Krajnje je vreme da ozbiljni razgovori konačno otpočnu i između Amerike i Srbije.

*Predsednik Centra za nacionalnu strategiju u Beogradu – trenutno na putu po SAD