Плодови просветитељства

Просветитељска мисао се радикално супротставила традиционалном, пре свега црквеном, али и сваком догматском мишљењу залажући се за секуларизацију друштвеног и културног живота. Била је то револуција у домену људске мисли, филозофске, научне и политичке.

Уместо безусловног поштовања традиционалног ауторитета (Бога, Цркве, краља итд.), просветитељи се срчано залажу за критички став према сваком споља наметнутом ауторитету. Уместо слепог прихватања догме и забране сумње, они се боре за критичко преиспитивање свих „светих истина” од стране разума. Кантов поклич: Sapere aude („Усуди се да будеш мудар”), постао је крилатица просветитељства, у којој су била сажета сва његова интелектуална и политичка стремљења. „Осмели се да знаш!” био је позив на слободно и критичко испитивање, на борбу против мрака незнања.

Али, одајући му признање, не сме се заборавити да је просветитељски рационализам, чији је свети циљ био ослобођење људског ума од догми и ланаца илузија, већ у 19. веку постао заробљеник сопствене догме – безусловне вере у моћ разума и мита о непрекидном прогресу (друштво се незаустављиво креће од варварства ка цивилизацији, од незнања ка знању, од неразумног ка разумном, од несреће ка срећи)!

Упоредо са процватом просветитељске идеологије, јављају се оспоравања. Романтичари насупрот разуму наглашавају моћ маште, снагу осећања и проницљивост интуиције. Човек осим „логике ума” и сувопарног разума има и „логику срца”, вредности, нагоне и ирационалне страсти. Жив човек се мора, упозоравају критичари, чувати од просветитељства, „тог ружног костура без меса и крви”.

(/slika2)Данас су јасно видљиве све „тамне стране”, сви горки плодови просветитељства: слепа вера у прогрес, у тријумф разума и технологије, обоготворење логоса. Све је то утицало на претеран развој интелекта, логоса, а на штету ероса, емоција, страсти и духовних стремљења. Због свог неумереног оптимизма и прецењивања моћи разума, ова идеологија је потценила снагу ирационалног и превидела семе зла у људској природи. Хладни, безлични разум може се употребити и за грађење градова, али и за израду нуклеарне бомбе; разум може бити темељ демократског али и тоталитарног друштва (то сведочи 20. век са логорима и рационалном технологијом масовног убијања људи).

Једнострано, неумерено фаворизовање интелекта и технике пресекло је виталну везу са оним што је суштаствено у људском бићу, са осећањем, маштом, визијама, идеалима, несвесним, слутњом и доживљајем нуминозног, укратко – са душом. То је сјајно изразио Гете у „Фаусту”: „Сва теорија, драги пријатељу, сива је, а златно дрво живота је зелено”.

Покушај искорењивања афеката, нагона, симбола, стваралаштва, фантазија и митских слика је ризичан подухват. Јер, када човеку одузмемо душу, када он изгуби уверење да његов живот има значај, онда га претварамо у нељудско биће, у послушан аутомат или опасног монструма.

Управо зато је мит потребан и савременом човеку јер „он је у стању да поднесе и највеће тешкоће када верује да имају смисла; уништен је када мора да призна, поврх свих својих невоља, да учествује у ’бесмисленој причи неког идиота’”, каже Јунг. Прастари митови имају шта да кажу данашњем неуротичном, пометеном и несрећном појединцу, јер они архетипским представама и симболима, „језиком душе” приповедају о вечитим људским проблемима, о непрестаном трагању за истином, за љубављу, идентитетом и потпуношћу, као и о разочарањима и поразима на том путу.

Јунг, Фром, Франкл, Хилман, Мур и други модерни психолози говоре о масовним неурозама, особеним за савремену, материјалистички и сцијентистички оријентисану културу Запада. Данашње неурозе, као и типична друштвена патологија (алкохолизам, воркохолизам, наркоманија, аномија, анхедонија, самоубиства) не настају више услед потискивања нагона, већ пре услед гушења емоција, религијских и духовних потреба, услед губитка јасних оријентира и путоказа, до којег је дошло због доминације рационалистичког, редукционистичког, позитивистичког и атеистичког погледа на свет. Како каже Јунг, несумњиво је да „одређени број неуроза у првој линији почива на томе што се нпр. религијски захтеви душе више не опажају због детињасте суманости просветитељства”.

Многи савремени правци, од егзистенцијализма, неосимболизма до постмодерне, архетипске и позитивне психологије, неуморно указују да ако појединац жели да поврати изгубљену душевну равнотежу и целовитост личности, он онда мора да се ослободи тираније разума и да обнови везу са својим најдубљим емоцијама, страстима, имагинацијом и стваралачким потенцијалима душе. Јер, да би човек мудро умовао, прво мора дубоко да осећа и храбро да машта.

Жарко Требјешанин