По „Политику” и преко границе

Од нашег сталног дописника

Загреб – „Ја сам болестан када немам ’Политику’!” Ово ми је сасвим озбиљно у дописништву „Политике“ у Загребу рекао Стојан Лазовић још оних оловних деведесетих година када смо се боље упознали захваљујући чињеници да је једини примерак нашег листа који је легално стизао у Хрватску био управо тај у нашем дописништву. Он је то знао и долазио је редовно да је прелиста и задовољи душу.

Од јесени 1991. па све до пре неколико година „Политика” нити било које друге новине из Србије нису добијале дозволу за дистрибуцију у Хрватској, за разлику од Словеније где је уз помоћ „Дела” свих тих година нормално продавана. Педантни Словенци брзо су, наиме, утврдили да информације – а то значи новине и књиге – не подлежу под строге санкције које је међународна заједница тада наметнула остатку Југославије. Био је то „вентил” који је оберучке користио и Стојан Лазовић, да некад лично или неко од његових пријатеља пензионера оде возом до оближње словеначке границе и у Брежицама купи „Политику”, која је затим кружила међу његовим пријатељима (носио је редовно и својим пријатељима који су лежали у болницама), или је организовао да му је из Љубљане донесе неко од његових бивших колега из ЈНА, између осталих и некадашњи пилот, потпуковник Тони Кучар.

„Ја сам ’Политику’ заволео, а све што знам то је захваљујући ’Политици’”, каже ми Стојан Лазовић док у његовом стану у Загребу, такорећи преко пута некадашње команде Ратног ваздухопловства ЈНА у којем је у контроли летења провео цео радни век (пензионисан је крајем 1986.), резимирамо његове животне успомене и несвакидашњу љубав према нашем дневном листу, који му је знатно више од хобија. Показује ми и пуне ормаре у којима чува – и још надопуњује – прецизно сложену архиву разних тема које је деценијама сакупљао претежно из „Политике, али и других извора.

Од када зна за себе уживао је да чита. Рођен је 1931. у Станишинцима на планини Гоч, петнаестак километара од Врњачке Бање. Тада је то село имало 119 домаћинстава и око 900 становника.

„Научио сам да читам и пишем пре него што сам кренуо у школу, из књига старије браће. Било нас је четворо браће, и онај најстарији је био добар ђак, али ме отац није дао даље у школу, јер му је требала радна снага”, прича Стојан и додаје да је он био један од најбољих ђака у основној школи. „Читао сам све што сам закачио”, каже, а тако је стигао и до „Политике”.

Током Другог светског рата, као дечак, помагао је родитељима тако што је по планини сакупљао дрва за огрев и продавао га у Врњачкој Бањи. Негде 1943. продао је дрва у кући бањског доктора Видаковића. Када их је сложио у шупи на једном креденцу је угледао два пакета свезаних новина, загледао се у њих и како је волео све што је штампано „залепио” се за њих. Видела је то домаћица и када је проверила да заиста зна да чита спаковала му је те пакете у два зембиља. Били су то сложени додаци „Политике за децу”, комплети за 1939. и 1940.

„Тада сам се први пут срео с правом ’Политиком’ и тако почиње моје дружење с њом, и траје, ево целог живота. Виђао сам је као мали и пре рата, доносио је поштар општинском службенику у село, иначе био је ’солунац’, а његов најмлађи син је умро пре неколико година и био је ’отац’ око стотину селекција кукуруза ’Земун поља’, чувени професор Јанко Думановић”, прича Лазовић и напомиње да је редовно почео да је купује и чита када се запослио, пре скоро 60 година.

Боравећи као средњошколац у болници, 1948. стекао је још једну велику љубав – шах. И то је, наравно, касније повезано с „Политиком”, јер му није промакао вероватно ниједан чувени шаховски додатак понедељком, које чува с посебном пажњом. Доживео је то задовољство да му војник у Загребу буде и чувени велемајстор Љубомир Љубојевић.

И сада, када се поново у Загребу може купити „Политика”, Стојан Лазовић најбоље зна где је има, зашто је случајно нема или касни, а слао је и своје предлоге за њену бољу дистрибуцију.

Радоје Арсенић