Po „Politiku” i preko granice

Od našeg stalnog dopisnika

Zagreb – „Ja sam bolestan kada nemam ’Politiku’!” Ovo mi je sasvim ozbiljno u dopisništvu „Politike“ u Zagrebu rekao Stojan Lazović još onih olovnih devedesetih godina kada smo se bolje upoznali zahvaljujući činjenici da je jedini primerak našeg lista koji je legalno stizao u Hrvatsku bio upravo taj u našem dopisništvu. On je to znao i dolazio je redovno da je prelista i zadovolji dušu.

Od jeseni 1991. pa sve do pre nekoliko godina „Politika” niti bilo koje druge novine iz Srbije nisu dobijale dozvolu za distribuciju u Hrvatskoj, za razliku od Slovenije gde je uz pomoć „Dela” svih tih godina normalno prodavana. Pedantni Slovenci brzo su, naime, utvrdili da informacije – a to znači novine i knjige – ne podležu pod stroge sankcije koje je međunarodna zajednica tada nametnula ostatku Jugoslavije. Bio je to „ventil” koji je oberučke koristio i Stojan Lazović, da nekad lično ili neko od njegovih prijatelja penzionera ode vozom do obližnje slovenačke granice i u Brežicama kupi „Politiku”, koja je zatim kružila među njegovim prijateljima (nosio je redovno i svojim prijateljima koji su ležali u bolnicama), ili je organizovao da mu je iz Ljubljane donese neko od njegovih bivših kolega iz JNA, između ostalih i nekadašnji pilot, potpukovnik Toni Kučar.

„Ja sam ’Politiku’ zavoleo, a sve što znam to je zahvaljujući ’Politici’”, kaže mi Stojan Lazović dok u njegovom stanu u Zagrebu, takoreći preko puta nekadašnje komande Ratnog vazduhoplovstva JNA u kojem je u kontroli letenja proveo ceo radni vek (penzionisan je krajem 1986.), rezimiramo njegove životne uspomene i nesvakidašnju ljubav prema našem dnevnom listu, koji mu je znatno više od hobija. Pokazuje mi i pune ormare u kojima čuva – i još nadopunjuje – precizno složenu arhivu raznih tema koje je decenijama sakupljao pretežno iz „Politike, ali i drugih izvora.

Od kada zna za sebe uživao je da čita. Rođen je 1931. u Stanišincima na planini Goč, petnaestak kilometara od Vrnjačke Banje. Tada je to selo imalo 119 domaćinstava i oko 900 stanovnika.

„Naučio sam da čitam i pišem pre nego što sam krenuo u školu, iz knjiga starije braće. Bilo nas je četvoro braće, i onaj najstariji je bio dobar đak, ali me otac nije dao dalje u školu, jer mu je trebala radna snaga”, priča Stojan i dodaje da je on bio jedan od najboljih đaka u osnovnoj školi. „Čitao sam sve što sam zakačio”, kaže, a tako je stigao i do „Politike”.

Tokom Drugog svetskog rata, kao dečak, pomagao je roditeljima tako što je po planini sakupljao drva za ogrev i prodavao ga u Vrnjačkoj Banji. Negde 1943. prodao je drva u kući banjskog doktora Vidakovića. Kada ih je složio u šupi na jednom kredencu je ugledao dva paketa svezanih novina, zagledao se u njih i kako je voleo sve što je štampano „zalepio” se za njih. Videla je to domaćica i kada je proverila da zaista zna da čita spakovala mu je te pakete u dva zembilja. Bili su to složeni dodaci „Politike za decu”, kompleti za 1939. i 1940.

„Tada sam se prvi put sreo s pravom ’Politikom’ i tako počinje moje druženje s njom, i traje, evo celog života. Viđao sam je kao mali i pre rata, donosio je poštar opštinskom službeniku u selo, inače bio je ’solunac’, a njegov najmlađi sin je umro pre nekoliko godina i bio je ’otac’ oko stotinu selekcija kukuruza ’Zemun polja’, čuveni profesor Janko Dumanović”, priča Lazović i napominje da je redovno počeo da je kupuje i čita kada se zaposlio, pre skoro 60 godina.

Boraveći kao srednjoškolac u bolnici, 1948. stekao je još jednu veliku ljubav – šah. I to je, naravno, kasnije povezano s „Politikom”, jer mu nije promakao verovatno nijedan čuveni šahovski dodatak ponedeljkom, koje čuva s posebnom pažnjom. Doživeo je to zadovoljstvo da mu vojnik u Zagrebu bude i čuveni velemajstor Ljubomir Ljubojević.

I sada, kada se ponovo u Zagrebu može kupiti „Politika”, Stojan Lazović najbolje zna gde je ima, zašto je slučajno nema ili kasni, a slao je i svoje predloge za njenu bolju distribuciju.

Radoje Arsenić