Бич Илије Громовника

Кад гром удари, ђаво умре. И било би их мање из године у годину, јер демоне вија небом свети Илија од памтивека, да их се на грешном свету није толико запатило. Дакако, верују Срби да громови могу још много шта.

Учен човек, кад блештава светлост расцепи оловно небо, може помислити да је муња севнула, али ће га сујеверни опоменути да то заправо Громовник чудесним бичем бије по ђаволима. Сваким је његовим замахом једна злица мање, а ипак их је и даље превише. Не мари, пак, много, јер свети Илија за сваке олује тера огњене коње по небу и гања демоне. Тад се његова златна, блистава кочија силно тресе и лупа, па се чини  пашће небо.

Елем, приповеда народ да је врло лош знак кад загрми кад му време није”. Шта и како тада ваља чинити, нико не зна. Али кад после зиме севне први пут, треба радити све по народном обичају, јер се на тај начин могу избећи многе бољке. Тако широм Србије кружи прича да онда треба лећи на тле и ваљати се. Да не би болела леђа кад се жње.” Опет, у пиротском крају свет још на прву грмљавину лута по амбарима  да би били пуни. Други се пак ки„те копривом не би ли целе године остали здрави”. Гром неће у зелену, љуту биљку, а ни болештина на човека који њу закачи на себе.

Верује се да грмљавина може и будућност да предскаже. Шумадинци тврде да ће се, ако сева на Светог Илију, те године црвљати ораси и лешници. У Хомољу, пак, ако је тог дана облачно, очекују да жир и орах богато роде. Такође, ако муње загосподаре небом пре Ђурђевдана, сељаци имају чему да се радују. Кажу људи да ће кукуруз те године бити скупљи онолико динара колико седмица треба од прве грмљавине до Светог Ђорђа.

Постоје у вези са би„чем Илије Громовника” и народне поуке које сујеверан човек мора знати. Не ваља, рецимо, држати отворена уста кад сева, јер тад ђаво у силном страху бежи гла„вом без обзира”, те може човеку улетети у утробу кроз ждрело. Верује се и да кад муње сводом царују не ваља трчати, стајати на прагу или отварати врата.

Истина, неће свети Илија на људе, али је јурњава са демонима брза и бескрајна, па се и њему деси да промаши. Зато ваља знати шта тада чинити. У Бањалуци верују да, кад грми и човек побегне под дрво, мора одмах на том стаблу издубити крст и ту гром неће ударити.

Али ни то није најсигурније, јер ђаво свашта зна и не преза ни од чега. Тако ће он и под сам крст побећи, јер тачно је да ђаво бежи од крста, али га још већи страх од грома хвата.

Дакле, чуда чине муње и громови. Јали само светле небом црним, јал’ Илија туче њима ђавле, јал’ народу будућност откривају? То још нико поуздано не зна…

Б. Д. П.