Нема јефтиније руске нафте

Иако се очекивало да ће „Гаспромњефт“, како је обећавао пре и после куповине 51 одсто акција Нафтне индустрије Србије, у рафинеријама НИС-а прерађивати своју нафту и тако Србији обезбедити јефтиније гориво, руски гигант ће по свој прилици и убудуће бити само један од учесника на својим тендерима за набавку црног злата.

Управо се то догодило и на последњем тендеру, у марту, када је посао увоза милион тона сирове нафте добила компанија „Витол” из Женеве која је понудила нижу цену, иако је „Гаспромњефт“ био један од кандидата за овај посао.

У НИС-у кажу да у томе што они као домаћини нису увезли своју нафту, већ ће је куповати од „Витола“ не виде ништа спорно. Ова компанија из Женеве понудила је цену која важи на светским берзама за уралску нафту, која је око 10 одсто нижа од америчке лаке нафте, са условом одложеног плаћања од 60 дана од датума испоруке.

Генерални директор НИС-а Кирил Кравченко потврдио је да је НИС спровео тендер по новом систему, знатно проширивши круг могућих испоручилаца. Као главни разлог зашто је „Витол“ добио посао увоза милион тона нафте наводи се то што је по завршетку тендера НИС успео знатно да продужи рокове одложеног плаћања и да смањи набавну цену црног злата. То ће компанији омогућити смањење цене и повећање конкурентности нафтних деривата које производи НИС.

И мада се на први поглед можда не чини баш логично да се нафта по повољнијим условима може купити од трејдера – трговаца на берзи, а не од оног ко има своју сировину, у овом случају „Гаспромњефт”, бивши директор НИС-а Димитрије Вукчевић каже за „Политику” да то није неуобичајено. Напротив, то је систем рада готово свих великих компанија.

– Пракса је да нафтне компаније које имају своју сировину, нафту купују од трејдера, односно трговца који да најбољу понуду. „Гаспромњефт” је очигледно извео рачуницу према којој му се више исплатило да нафту уместо од свог посредника, односно фирме која на берзи продаје њихову, руску нафту, сировину купи од првопласираног „Витола”, каже Вукчевић.

Осим котације, односно цене по којој се нафта купује на берзи, Руси су израчунали и трошкове транспорта, начин плаћања и схватили да им је овај посао исплативији преко посредника, каже бивши први човек НИС-а.

Вукчевић напомиње да је иста ситуација и када је реч о гасу. Србија није куповала гас директно од „Гаспрома“, произвођача, већ од „Гаспромекспорта“.

Упитан колико су онда била веродостојна обећања уочи приватизације НИС-а да ће возачи у Србији доласком „Гаспромњефта” који има своју нафту куповати јефтинији бензин, Вукчевић каже да су то смешне приче и да свако ко је прочитао купопродајни уговор нигде није могао видети да се руски већински власник НИС-а обавезује да ће увозити своју нафту.

Божа Станишић, директор у приватној нафтној компанији „Петробарт-АВИА“, слаже се са оценом да је мало ко могао поверовати у обећања да ће „Гаспромњефт“ у Србији пласирати јефтиније деривате, додајући да су прошла времена када се нафта куповала директно од произвођача.

Станишић се не сећа да је током преговора с руским партнером неко од Руса нешто слично и обећао, већ да су те приче долазиле са српске стране.

Компаније свуда у свету раде посао преко трејдера, продајући тако и своје сировине, а купујући од других. Фирма „Ганвор“ која је учествовала на последњем НИС-овом тендеру је, каже Станишић, ангажована од стране руских компанија да за њих продаје сировине на берзи.

Осим тога пракса великих нафтних фирми из Русије је да се нафта с нафтних поља најпре директно испоручује њиховим компанијама и продаје по ценама које су ниже од посредничких. Осим тога у Русији постоје и врло високе експортне царинске стопе због којих није често исплативо испоручивати нафту директно с нафтних поља, већ се за тај посао ангажују посредници у трговини – трејдери.

Иако у НИС-у тврде да је „Витол“ једна од најстаријих компанија која се бави продајом нафте, јавности је позната и по афери са продајом ирачке нафте из акције УН „Нафта за храну”.

„Витол“ је средином деведесетих са тадашњим руководством НИС-а основао заједничку фирму „Еврол интернешенел“ на Бермудским острвима. Пословање „Еврола“ било је предмет званичне истраге надлежних органа у Србији у 2001. години, што је резултирало блокадом рачуна три домаћа директора у Швајцарској, али и каснијом деблокадом.

После десетак година паузе, „Витол“ се појавио на тендеру НИС-а у априлу прошле године за испоруку 240.000 тона сирове нафте. Оживљавање ове компаније у домаћим пословима, случајно или не, поклапа се с уласком социјалиста у нову владу Србије.

Јасна Петровић