УБИЦЕ МУВА

Није мала ствар сазнање да је власт неког отела. О томе прекјуче пишу "Глас јавности" и "Курир" и ником ништа. Нико се, бар јавно, не узбуђује. Власт не пориче. (То није баш ондашња власт, али је произашла из ДОС-а.). Ни читаоци не показују узбуђење. Не зграњавају се. Просто су, рекло би се, отупели од свакодневног "бомбардовања открићима". Овога пута ради се, наравно, о отмици Мирослава Мишковића, данас вероватно и најбогатијег Србина.

Према "Гласу јавности", на примопредају новца код хотела "Хајат" Чедомир Јовановић (садашњи председник ЛДП-а) дошао је с два BMW-а. Једно од та два возила, наводно, види се на ТВ снимку од 12. марта 2003. године када премијера Ђинђића после атентата одвозе у Ургентни центар. Из тог возила је неко заустављао саобраћај машући знаком "стоп". "Курир" домеће да је дан после отмице власника "Делта холдинга" "ауди" којим је отет пребачен у Румунију у пратњи полиције, а за извлачење је био задужен Дејан Миленковић Багзи.

Опис вожње аудија ка румунској граници и муњевит пролазак ("сто километара на сат") кроз унапред дигнуту рампу, драматичан је, филмски. Читаоци нису лишени ни сазнања да је ово возило касније продато високом украјинском полицијском функционеру, јер ондашњи министар полиције Душан Михајловић "није био заинтересован" да се врати ради ДНК анализе, односно расветљавања отмице.

"Курир" затим подсећа да је део новца од отмице Дејан Миленковић лично предао (иза београдског хотела "Хајат") Чедомиру Јовановићу.

Богме, узбудљиво као у крими роману. Али текст у новинама није роман. Ни филм. На основу чега се тврди наведено?

Све се темељи на "обавештеном извору". Непознато нам је ко је тај, као што су нам непознати и докази за наведену причу. "Извор" их не износи. Ако постоје, па зар докази не би били посластица за штампу?

Ако је читаоцима непознат човек који износи тврдње, па и као такав не наводи, нити се позива на доказе – онда се лако може закључити да није извор, већ водена пара. Машта подстакнута и усмерена одговарајућим интересима. Порекло интереса може бити изван редакције, али и у њој, ако је усмерен ка увећаној продаји листа по сваку цену. Пошто једно не искључује друго, као што је познато, једним ударцем убијене су две муве. А "откриће" није захтевало тежак рад: вишемесечно истраживање, добављање доказа, исказа... Ма не. Него док си дланом о длан...

Откривање скривеног у друштву, власти и тако даље, посао је новинара. Таквих прилога одавно нема у нашим гласилима. Осим понеки, који нас подсети да жишка тиња.

Док су свакодневна "открића" кич новинарство. Имитација не само новинарског исказа, већ и живота.

"Правда" на пример прекјуче открива да Цеца (Светлана Ражнатовић, удова "контроверзног" Жељка Ражнатовића) није Легијина (Милорада Улемека, осуђеног убице многих људи) пријатељица. То казује Александра Ивановић, Легијина жена. У "Правди" пише "супруга". Као да је бити жена нешто мање важно, или лоше.

Као да је неко ко је био комуниста, а сад није, такође лоше. Негативно. (Дочим мењање партија у вишепартију није вредно пажње?)

То испод жита казује "курирски" текст "Друг министар".

"Курир", елем, "открива документ о члановима Савета Марксистичког центра ЦК СК Србије", и у поднаслову каже: "Курир ушао у архиве Савеза комуниста и међу функционерима Марксистичког центра нашао име министра Слободана Самарџића".

Сав сам се најежио. Каква храброст. Ући у архиве! Наћи име!

И не само то, тамо је "откривено" (као да је неко затворио) да су у том телу седамдесетих година прошлог века били Душан Јањић (данас директор Форума за етничке односе), Иван Вејвода (некадашњи саветник Зорана Ђинђића), Владимир Гоати (данас стручњак за изборни систем), Јовица Тркуља (професор на Правном факултету), Милан Милутиновић (бивши председник Србије), Весна Југовић (председница Компаније "Мис ЈУ"), па Јован Ћирилов, Марина Благојевић...

Све што је ваљало опстало је и данас.

Све у свему, нико од њих ни данас није споран. Па чак ни Милутиновић, који се својевремено препустио матици власти.

А шта открива "Прес" у исповести глумца Бранислава Лечића под насловом "Ја, Ђинђић, Аркан, Легија и Чеда!"?

Не открива ништа од очекиваног али открива нешто друго.

Једина најава на првој страни овог, по обиму најмањег листа, је наведени наслов. Ништа друго. Очекивао сам "бомбу".

Кад, унутра, мућак.

Текст чак није "Пресов" већ преузет из магазина "Фејм". (Баш да купим тај "Фејм", ако постоји. Јер "извори" и извори нису исто.)