Ветрењача без државног „ветра”

Струја из ветра? Да, али... Тако би укратко могао да гласи рапорт о једном сегменту уласка Србије у алтернативне изворе „зелене” енергије.

Србија је уговорима које је потписала са Европском унијом прихватила обавезу да најкасније до 1. јуна донесе нови тарифни систем којим ће утврдити цену електричне енергије из такозваних зелених обновљивих извора.

–Нажалост, тешко је претпоставити да ли ће овај посао моћи да буде завршен до тада, што доноси озбиљне проблеме фирмама које су већ уложиле неколико стотина хиљада евра у испитивања – каже Томислав Папић, председник Савета за коришћење енергије ветра и заменик покрајинског секретара за енергетику.

По речима Папића, већина потенцијалних инвеститора је у фази мерења ветра, неки су при крају једногодишњих мерења, а два инвеститора („ВПБЦ ветар” – Бела Црква и „Велбори винд енерџи”– Ковин) испунила су одређене услове и већ су добила енергетске дозволе од Министарства рударства и енергетике за градњу ветропаркова, инсталисане снаге од 187, 5 мегавата, односно 188 мегавата. Следећи корак је подношење захтева за издавање грађевинске дозволе Покрајинском секретаријату за архитектуру, урбанизам и градитељство.

Међутим, иако је Србија прокламовала да до 2020. године од укупне производње електричне енергије 20 одсто произведе из обновљивих извора (ветра, сунца, отпада…), остале су бројне препреке.

– Подзаконска регулатива о мерама подстицаја за повлашћене произвођаче „зелене” електричне енергије и цена произведеног киловат-сата још нису донети. Питање обезбеђивања балансне енергије није решено, држава у овом тренутку не даје никакве гаранције инвеститору, пут за добијање грађевинске, па и употребне дозволе је дуг и нејасно дефинисан – истиче Папић.

Цена „зелене” струје која ће се плаћати је најконтроверзније питање. Киловат-сат добијен из ветрењаче је прилично скупљи него из класичних хидро и термо електрана, тако да се поставља питање ко ће то плаћати. Предлог је да „зелени” киловат-сат кошта 11,5 центи. (просечна дистрибутивна цена код нас је око 5,7 центи).

– Разлику неко мора да плати, али се још не зна ко. Држава, потрошач, фондови за обновљиву енергију? Хоће ли се догодити да инвеститори испуне све своје обавезе, потпишу све потребне папире, добију све дозволе, изграде први ветростуб, произведу први мегават, а да дотле држава не испуни ниједну своју обавезу, па због тога неки већ желе да оду јер сматрају да смо неозбиљни – каже Папић.

Богате државе субвенционишу изградњу ветропаркова. Немачка, Аустрија и Данска су на том путу најдаље одмакле, а у свету Кина и Индија као и Калифорнија и Тексас. У неким земљама у региону, као на пример у Хрватској, сваки потрошач годишње плаћа, кроз рачун за утрошену електричну енергију, око тридесет додатних куна за „зелену” енергију.

Србија је пре четири године потписала Уговор о оснивању Енергетске заједнице југоисточне Европе и тако прихватила обавезу примене директива везаних за веће коришћење обновљивих извора.

– Иако смо преузели обавезу да 2020. године петину наше производње електричне енергије подмиримо из обновљивих извора, већ сада је јасно да тај циљ не можемо остварити. У најповољнијој варијанти можемо достићи до 10 одсто производње из вeтра, малих хидроелектрана, биомасе и соларне енергије. Обновљиви извори сада учествују са свега један одсто производње – истиче Папић и процењује да би било више него добро ако дођемо и до 10 одсто производње до наведеног рока.

Разлози су наравно у недостатку новца: подизање ветрогенератора је скупо, један ветрогенератор од једног мегавата кошта око милион и по евра.

У свету је на енергију ветра инсталирано преко сто хиљада мегавата (од тога 60.000 у Европи), а процене су да ће до 2010. године бити инсталирано 160.000 мегавата, пре свега због велике експанзије у Кини и Индији.

У Србији би градњом ветрењача могло да се инсталира највише око 1.000 мегавата, две трећине од тога у Војводини и трећина у источној Србији. Ради поређења, Хидроелектрана „Ђердап” има 1.100 мегавата. Али пошто ветар не дува целе године, кроз ветрогенераторе би се добило за трећину мање него од „Ђердапа”.

– Најреалније је да се у наредне три до четири године изгради око 200 мегавата инсталисане снаге, за више у овом тренутку нема могућности – каже Папић. -----------------------------------------------------------

Први ашов за годину дана

Неколико озбиљних инвеститора дошло је у Војводину у више банатских и бачких општина с намером да за годину дана закопа први ашов и почне са подизањем ветрењача за производњу струје. Ако све буде ишло по плану инвеститора, радови би требало да почну догодине у Ковину, Белој Цркви, а можда и Инђији, где су стигли инвеститори из Немачке, односно Аустрије.

Протоколи који дефинишу почетак потребних мерења и припремне радње за евентуалну изградњу ветропарка потписани су и са инвеститорима и општинама Шид, Панчево, Алибунар, Ириг, Кањижа и Тител. Инвеститори долазе из Хрватске, Аустрије, Шпаније и Канаде.

Рок трајања сваког ветропарка је око 30 година, а после 15 година на основу договора са инвеститором могао би да припадне држави Србији.

-----------------------------------------------------------

Фарма ветрењача у Дунаву

Да би утврдили где би могла да буде стационирана фарма ветрењача у Београду, у Дунаву ће бити постављени анемометри. Тамо где се утврди да је снага ветра већа од шест метара у секунди биће постављени ветрогенератори који ће Београђане снабдевати струјом, најављује Мирослав Чучковић, члан Градског већа.

– Најбоља варијанта била би уколико би се фарма ветрењача налазила у близини трафо-станице „Београд 20” јер би одмах енергију прослеђивали на ово постројење.– каже Чучковић.

Д. Стевановић