Српске тајне о заверама и атентатима

Настојања „Политике” да се коначно, шездесет и три године касније, установи место покопа Драгољуба Драже Михаиловића, који је у судском процесу био осуђен на смрт стрељањем 1946, коначно ће можда дати резултате.

Једна од тајни новије српске и југословенске историје била би развејана, а тиме доста истраживачке енергије ослобођено за расплитање неких других, важних непознаница из наше даље и ближе прошлости.

Без обзира на напоре историјске науке да мукотрпно, на основу нових чињеница и сазнања, изгради што истинитију слику о протеклим временима и догађајима, у историјском сећању народа и предању, често су обликоване другачије слике и представе о одређеним збивањима, што знатно доприноси да поједине тајне дуго трају, да одређени догађаји у већој или мањој мери буду мистификовани.

У ред таквих енигми улазе и многи атентати и политички мотивисане ликвидације појединаца који су се уздигли изнад мноштва и у одређеном времену дали снажан лични печат српској историји.

На неки начин, то је могуће препознати и у свакојаким тумачењима атентата на Зорана Ђинђића 2003. године.

Упркос свему ономе што су утврдиле истраге и правосуђе, без обзира на пресуде, у народу а онда и у медијима, опстојава тврдња да ће позадина атентата на Зорана Ђинђића и многи конци који су довели до тог трагичног догађаја остати у тами. Таман као и у случају атентата на председника САД, Џона Кенедија, извршеног 1963, или на шведског премијера Улофа Палмеа 1986. године.

Јавно мишљење се, дабоме, често мршти и на научне истине, што само погодује дуготрајном опстајању тајни и мистификацијама.

Није српска историја некакав изузетак у односу на историју других европских и ваневропских народа чије су вође такође страдале у атентатима и политичким убиствима, али сећање на те догађаје изгледа да овде притиска дуже и снажније него на другим странама.

Због тога, ваљда, до данас траје теорија да је српски краљ и цар Душан, у напону снаге, био отрован, што је била последица суптилне завере чији конци још нису расплетени.

(/slika2)Скрупулозни Владимир Ћоровић је писао да ,,постоји предање” да је цар Душан умро на југу, а да су ,,наши романтичари искитили то предање, казујући да је цар умро на походу против Цариграда, на челу једне огромне војске, и да су га Грци отровали да би спасли своју отаџбину.”

Али, да не идемо у тако далеку прошлост и да подсетимо на Карађорђа, кога је у зору 13. јула 1817. убио кум а налогодавац, Милош Обреновић, послао вождову главу у Цариград, у знак своје лојалности Порти. И даље лебди питање које су све околне и удаљеније европске и светске силе оног времена трљале руке због те Милошеве одлуке, ко га је све и како на то недело подстицао.

Кнез Михаило Обреновић пао је као жртва атентата 29. маја 1868. у Топчидеру. Приватна завера или нешто друго? Ова дилема у колективном сећању траје већ 140 година и непрекидно се обнавља у јавности.

У ноћи 29. маја 1903. последњи Обреновић, краљ Александар и његова жена, краљица Драга, убијени су у официрској завери која је у наслеђе оставила доста непознаница које трају до данас.

Неке припаднике официрског кора Србије, пре свих оне који су били блискији с Драгутином Димитријевићем Аписом, Беч је по сваку цену хтео да доведе у везу и с атентатом у коме је Гаврило Принцип 28. јуна 1914. убио аустријског надвојводу Фрању Фердинанда.

Беч је искористио тај догађај, покренуо припремљену ратну машинерију и нападом на Србију потпалио пламен Првог светског рата.

У монтираном процесу, организованом у Солуну 1916, судски је убијен и наредне године стрељан Апис, да би на обновљеном судском процесу 1953. у Београду и он и други осуђеници били су рехабилитовани.

Врло брзо пошто је 1. децембра 1918. основана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, пратећи део политичког живота постали су и атентати, јер су комунисти стављени ван закона.

Покушан је атентат на краља Александра, а припадник бијељинске Цр„вене правде” у Делницама је убио министра унутрашњих дела Милорада Драшковића 21. јула 1921. године.

Радикалски посланик Пуниша Рачић је 20. јуна 1928. у Народној скупштини убио посланике Хрватске сељачке странке, Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Стјепана Радића који је од последица атентата умро 8. августа. Овај злочин је покренуо сложени ланац збивања.

Краљ Александар је 5. јануара 1929. увео самовлашће, Анте Павелић је одмах емигрирао и основао усташку организацију, а она је отпочела с терористичким акцијама. Краљ је постао њихова жртва, у атентату који су извршиле усташе и припадници ВМРО. Италија и Мађарска су дале логистичку подршку, али разни извори говоре и о сарадњи немачке и совјетске тајне службе у том убиству.

У време велике конкордатске кризе умро је 23/24. јула патријарх српски Варнава, а до данас је отворено питање да ли је заиста умро због болести или је отрован и ко би иза такве акције могао да стоји?

Из година после Другог светског рата до данас су отворена питања о животном крају Милана Недића (фебруар 1946) и Андрије Хебранга (1948) упркос томе што је београдски суд недавно Хебранга рехабилитовао.

Погибија Слободана Пенезића Крцуна 5. новембра 1964. још једна је из низа тајни наше новије историје. У том тренутку Пенезић је био председник српске владе, а од онда је широко раширено уверење да саобраћајна несрећа није била случајна.

Несумњиво политички мотивисан био је атентат на министра одбране Павла Булатовића, који је убијен 7. фебруара 2000. године, а његове убице до данас нису откривене.

У овом трагичном и крвавом низу нашао се и Иван Стамболић који је пре Осме седнице обављао највише партијске и државне функције у Београду и у Србији. Отет је 25. августа 2000. а три године касније његови посмртни остаци су нађени на Фрушкој гори.

Истрага и суд су о животном крају Ивана Стамболића и његовим ликвидаторима рекли су своје, али је уверење доброг дела јавности да и у овом атентату и политичком убиству, као и у другим случајевима, много тога чека да изађе на видело.

У изванредним описима својих савременика, Драгољуб Јовановић је навео ове речи Јована Дучића: „Кад Срби ручају, или вечерају, поред меса с јеловника морају да поједу бар једног земљака”.

Нимало ласкава, чини се да ова метафора добро осветљава ону димензију наше историје, културолошког и политичког обрасца који отвара простор за обрачун с противником противником по цену живота противника.