Две Србије

Годишњица пробоја јасеновачких логораша, медијско-судски сукоб групе невладиних организација и једног академика, опскурни односи у региону,светска криза као предах у вратоломној домаћој социјалдемагошкој економији деструкције... дају разлога да поново поразмислимо о знаменитој и судбоносној подели у нашем народу.Они међу нама који воле да земљу у којој живе пореде са рушевинама Трећег рајха, а своје политичке противнике са Немцима из 1945. године, прогласили су пре много година постојање „две Србије”. У политици жеље понекад постају стварност.

Суштински екстремне, обе Србије по дефиницији нису на власти. Оне могу само бити блиске властима, које њихов питијски речник никада у потпуности не разумеју, а есхатолошке циљеве не умеју ни до краја да сагледају.

Садашњим властима ближа је „Друга Србија”. Свих пет демократских влада биле су укљештене између великих социјалних очекивања народа навиклог на крајности седамдесетих и деведесетих година прошлог века и зловоље великих сила које су учиниле да ова „нова 1945. година” за балканску губитницу потраје читаву деценију. Пуне каријериста и слабића из политичке мочваре што се простире између снежних врхова „две Србије”, ове владе биле су под снажним утицајем „Друге Србије”. Зато је Србија поистоветила Европску унију са социјализмом, приватизацију доживела као корисну прелазну фазу, национални програм схватила као национализам, национални тријумф ратних непријатеља као нешто што се тиче само Милошевића, асимилацију Срба у околним земљама као потребу за функционалношћу тамошњих држава, Косово као досадну, али згодно празну, мантру... Тријумф национализма на западном Балкану, од Словеније до Косова, није доказао да Србија није требало да има сопствени национални и државни програм већ је указао на чињеницу да тај програм, уколико је у Милошевићево време уопште постојао, нимало није ваљао. Власти наравно нису биле гадљиве на приземни национализам кад им је био потребан: кад су уводили веронауку, у ванредном стању се поштапали истицањем застава по надлештвима, прангијали око Устава, србовали о празницима... Ипак, у разговорима са европским званичницима, примећујући колико су ови лепо плаћени а истовремено релаксирани од повике незахвалног народа, неки од садашњих властодржаца, понекад охрабрени хистеричним новопронађеним војвођанским национализмом помислили су како би из „Друге Србије” једног дана могли да се, све са фамилијама, преселе у – Брисел.

Суштински пораз „Друге Србије” сакрио се у њеној застарелости и задртости. Шта ће јој власт кад не зна да ли јој се четири петине грађана Србије више гади или их се више плаши?

Представници „Прве Србије” суочени су са сличним недоумицама и такође имају велике недостатке. За разлику од симбиотичких противника, ова Србија је самоникла. Настала на фрустрацији неинтегрисаног и обеспућеног народа, друштва разрованог хаотичним миграцијама у другој половини 20.века, крахом социјалне државе, великим раслојавањима у друштву – од оних економских до образовних... она има бројне присталице чији су интереси и виђења често толико различити да су супротстављени. Такву војску предводи штаб у ком су се против своје воље окупиле псеудолевичарске бивше режимлије које су први милион стекле у рату, а десет после тога, под санкцијама; салонски десничари – антрополошки песимисти, уверени да све оно за шта мисле да је легално сместа почне и да постоји, разни екстремисти из левице и деснице којима се Србија наизменично привиђа као нови Израиљ или европска Куба.

Но, баш као што њихове бројне присталице истовремено мисле да је Косово „пропала ствар” и „најскупља реч”, и желе да буду и у јестивој Европској унији и поноситом Варшавском пакту, тако и они, њихови предводници, нису заинтересовани за дугорочно изводљив програм остварења некаквих политичких циљева. Грешили, наравно нису никада, чак ни они међу њима који су деведесетих водили државу. „Јер Србија и Срби су били жртве велике, међународне стихије” и власти ту, биће, не могу бити ни криве ни одговорне. Циљеви, наравно, такође, нису били важни. Све приче, од антиглобалистичког савеза и заједнице са Руском Федерацијом и Белорусијом до Југославије и велике Србије, биле су само и искључиво део одбране постојећег стања. За њих је постојеће стање идеално и могуће га је само мало мењати како би вођама „Прве Србије” било згодније да владају или угодније критикују.

Можда је безначајно питање да ли је крај саге о „две Србије” победа једне од њих или се смисао свео на њихово постојање.