Поглед из птичје перспективе

Зворник – Многи људи имају страх од висине и зато дивљење заслужују они који радни век проведу на висини од око 200 метара. Мирослав Ристић и Ненад Мијатовић, део су екипе фирме "Јастребац" из Смедерева, која се бави специјализованим висинским, углавном грађевинским радовима, као што су одржавање индустријских димњака, највише у Електропривреди Србије, у највећим термоелектранама Обреновац и Костолац, па су се тако нашли и у највећем зворничком колективу. У Републици Српској први пут и у Фабрици глинице "Бирач" остали су неколико дана док су заменили сијалице, које су последњи пут мењане још пре рата, а прегледали су и у каквом су стању димњаци, електро и громобранска инсталација. На димњаку код Калцинације, који је висок 110 метарa, и другом код ТЕЦ-а висине 130 метара поставили су 42 нове дуготрајне флуо сијалицe са фотоћелијама, чији је век трајања од 5.000 до 6.000 сати.

Гледајући их са земље како са мердевина прелазе на челичне степенице и стижу до највеће коте, подсећајући на праве планинаре, а да би показали како је на тој висини за знатижељнике су направили и фотографиje.

Мирослав – Риле (56) каже да скоро четрдесет година то ради, још од 1969. године, када је почео у предузећу "Црнотравац" и то баш на пословима у Жељезари у Смедереву. Жељан посла и доказивања млади Новопазарац изабрао је несвакидашње занимање, али због тога се није никад покајао.

"Кад крећем са земље нема неког посебног ритуала, прекрстим се, поменем Бога и зажелим срећу. Најтежи послови су на санацијама, јер смо тад највише изложени разним опасностима. Није свеједно да ли ветар дува или је мирно на висини од, рецимо, 250 метара. Јесте да имамо заштитну опрему, опасаче, сигурносне конопце, али и сам поглед са те висине улива страх", каже Мирослав који је радио на највећим димњацима у некадашњој Југославији. И поред година, Риле се с лакоћом пење уз челичне степенице, а за висину од стотинак метара треба му петнаестак минута.

Он се присећа да се својевремено један његов колега, тада почетник, у лозничкој "Вискози" попео на пола димњака и уместо да настави одлучио да се врати на почетну коту. И његов 26-годишњи син пре неколико година је покушао да се попне на један димњак у Новом Саду, али кад је стигао на висину од 50 метара прорадила је очинска брига и морао је назад на земљу.

Дешавало се и да су данима радили по десетак сати на највећим котама, а на посебно припремљеним платформама организовали су доручак и ручак не желећи да силазе због оброка