Први час код првака света

Чачак – У српском збегу на врху Шаре сваки нови дан велика је загонетка, али живот гони отпорне брђане да мисле и мало даље, на следећу бербу или жетву. Због тога су потегли далек пут од родног Штрпца до Миросаљаца код Ариља, жељни да виде како малину гаји светски првак у том послу, Миломир Стојић (51).

– Ја сам, горе на Шари, пре двадесетак дана, посадио пет ари малинама и све ми је ново. Где ћу на први час ако не овде, код Стојића – каже за „Политику” Митар Костадиновић (58) из Штрпца.

Он је био само један од 40 путника у претпразничном аутобусу који је, преваливши 560 километара, возио Штрпчане на једнодневну праксу у ариљски крај. Ако је Костадиновић, рецимо, стара гарда, онда то нису инжењер Драган Сталетовић и његова двојица синова, још дечаци, који су упијали сваки детаљ и савет у најроднијем малињаку на планети. Ови Срби с Kосмета свратили су, успут код Чачка, у једну пољопривредну апотеку, купили штогод од прибора и заштите и сад је све, осим времена, у њиховим рукама.

Министарство за Космет у српској влади недавно је од Института за воћарство у Чачку купило 50.000 садница малине и бесплатно поделило житељима Штрпца. Етнички чиста варошица са 2.200 српских душа, три километра испод Брезовице, пуну деценију бори се за опстанак и садња јагодастог воћа, на њихових 800 метара надморске висине, може донети берићет. Прошлог фебруара у Штрпцу, Александар Лепосавић из Института држао је предавање мештанима о гајењу малине саветујући их да се, ако буду могли, једног дана појаве у Ариљу.

– До 1984. године возио сам камион а онда се окренуо малини. Овде, на 600 метара надморске висине, на парцели од 40 ари и земљи седме категорије. Данас имам 4,5 хектара и принос од 28 тона на делу под сортом виламет и 22 тоне по хектару под микером. Прошлог лета, овде су у берби била 93 радника, или равно стотину ако додамо куварицу, послугу и мене – беседио је Стојић Штрпчанима док су га пратили у стопу.

Допуњавао га је Лепосавић причом да Стојић из малињака не излази од фебруара до новембра и да су Ариљци недостижни у свету по квалитету ове воћке. Количински, некад неприкосновена с прошлогодишњим родом од 55.000 тона, Србија је морала да сиђе на друго место, иза Чилеа (61.000).

Препун утисака, наш саговорник Митар Костадиновић отишао је натраг у своје Штрпце, остављајући у кратким цртама склопљену причу о томе шта недавно беше и како живи данас.

До међународне окупације Космета, 1999. године, радио је у З. З. „Милан Зечар” у Штрпцу, а онда се повукао у овај планински збег. Доле у равници, између Качаника и Урошевца, остало је 360 хектара пашњака и 1.500 задружних оваца с пастирима Албанцима, док су двојица српских чобана планинским богазима до Штрпца јездили десет пуних дана и сачували главе.

Митар прима од Србије 11.100 динара месечно на име плате, супруга му је запослена као учитељица у селу Јажинце, а све три кћери су поудали.

– Има две свиње, јуницу и две краве. Правим тврди шарски сир, може да опстане и целу годину, и продајем од прилике до прилике, за шест или седам евра по килограму.

Костадиновић каже да воли да ради па је летос, берући ничије боровнице по планинском беспућу, доживео сусрет који ће памтити довека.

– Био сам сам, при врху планине, кад су се појавила петорица Албанаца из оближњег села, сви млађи од мене. Атар јесте наш, српски, помислио сам, али ко ће то њима да докаже. Упитали су ме, међутим, могу ли и они да беру на истом месту. Ја сам се сагласио и ушли смо полако у причу, јер сам једнога од њих знао из виђења.

Ниједна страна није помињала политику, али живот јесте:

– Изненадили су се кад сам им рекао да ми Србија даје плату, чак сам помислио да ми завиде. Они раде на грађевинама за десет евра по дану, њихов учитељ има плату од 170 евра а сви старци преко 65 година, без обзира на радни стаж, добијају из Приштине 45 евра месечно. Али, из њихове приче нисам схватио да су срећни и задовољни.