ЖАРКО КОРАЋ

Амерички песник Роберт Фрост је у једној од својих песама, објављеној 1920. године под називом "Ватра и ле", одговарајући на хипотетско питање како ће Земља да заврши, рекао да за разлику од већине људи који верују у ватру, он мисли да је и лед довољан. Иако су овде ватра и лед симболи људских емоција, ипак је Фрост био више у праву него што је мислио.

Глобално загревање је натерало већину људи да заиста поставе питање судбине света у коме живимо. Није више потребно бити пророк уништења, којима је обиловала људска историја од својих почетака, да би се то питање поставило. И сасвим непророчки усмерени људи, показују забринутост због очигледних климатских промена и питају се куда оне воде. Превише дуго смо планету на којој живимо користили на себичан и безобзиран начин, наивно претпостављајући да су њене могућности да то поднесе неограничене.

Иако је уништење средине започело већ од освита људске цивилизације, тек последњих деценија модерна економија убрзала је овај процес на готово незамислив начин. Нове технологије су повећале индустријску производњу, не водећи нимало рачуна о еколошким последицама тако повећане производње. Уосталом, појам заштите средине је стар свега неколико деценија. Па и тада, он је схватан на готово идиличан начин – као потребу да се велики загађивачи "замоле" да не загађују средину. Закони нису, сем драстичних случајева, ни предвиђали санкције за загађење. Да ствар буде гора, многи облици загађења су при том и били непознати.

Стога није необично да је овај процес уништавања средине у којој живимо текао тако дуго и тако интензивно. Тек од скора, људи постају свесни последица загађења и почињу да се организују да га спрече. Нестанак биљних и животињских врста и глобалне климатске промене, многе људе су натерали да се запитају шта је судбина Земље и какве услове за живот ми већ данас на њој стварамо.

Па ипак, одговор је још само у сфери науке, односно у вери да ће нове "чисте " технологије да промене судбину света. Споразум из Кјота се види као тријумф научне анализе и њене предиктивности. Наша неограничена вера у научни прогрес спречава нас да видимо очито. Судбину света не мењају у суштини ни наука, ни технолошки развој. Њу мења ново осећање солидарности међу свима нама. Оно што ће човечанство први пут морати да научи јесте нераскидива глобална веза светске економије, људских друштава и политичких одлука. Овај пут регионални договори неће помоћи. Први пут у људској историји, на глобалну претњу мораће да се нађе глобални одговор.

Свет ће морати да постане једно да би се сачувао од еколошког уништења. У супротном, моћи ће да бира између ватре и леда, како је то Роберт Фрост, песник пасторалне лепоте, предвидео.