Устав брани покрајине

Међу правним експертима у Србији не постоји јединствен став о томе да ли Устав Србије омогућава регионализацију републике или је за то неопходна промена највишег правног акта што је недавно најавио председник Борис Тадић. Заговорници тезе да у Уставу постоји правни основ за формирање региона полазе од претпоставке да су регион и покрајина само два различита назива за исти облик територијалне организације. Они тврде да у члану 182 Устава у коме се говори о о могућности да се оснивају нове аутономне покрајине, али и да се укидају постојеће или мењају њихове границе у ствари мисли и на регије.

Једини услов који Устав прописује јесте да о томе позитивно мишљење дају грађани на референдуму. Овај члан Устава такође прецизира да се границе две постојеће аутономне покрајине Војводине и Космета не могу мењати без сагласности грађана на референдуму.

У члану 182, како каже професор Стеван Лилић, председник Удружења правници за демократију, заиста пише да је могуће оснивати нове покрајине, али с друге стране ни овај члан ни Устав у целини не говори о регионализацији у оном смислу како се то подразумева у Европској унији, односно о суштинској децентрализацији власти.

„Писци овог Устава говоре искључиво о територијалној аутономији што је више техничка него суштинска децентрализација. Није небитно ни да ли се употребљава термин покрајина или регион јер је и то показатељ суштине њене функције. Овај устав је више оквир који стеже уместо да је оквир који допушта”, наглашава Лилић.

Региони се, како каже, код нас разумеју малтене као срезови. Међутим, европски модел региона подразумева да се приликом њиховог стварања узимају у обзир различити фактори од историјских до цивилизацијских, политичких и културних.

„У Европи се више не говори само о регионима него о такозваним еврорегионима који прелазе границе постојећих држава. То је тешко уклопити у садашњи уставни оквир Србије”, сматра Лилић.

Уредник „Српске правне ревије” Владимир Тодорић сматра, међутим, да је члан 182 сасвим довољна основа за регионализацију, без промене Устава, јер допушта оснивање нових покрајина. Законом о регионализацији дефинисали би се критеријуми за настанак нових регија.

На примедбу да се у Уставу помињу само покрајинска аутономија и локална самоуправа, али не и региони, он поново подсећа на то да у Уставу пише да се законом може уредити оснивање нових покрајина. Према његовом мишљењу, не би било добро да се приликом регионализације задржи асиметричност у којој би Војводина била фаворизована у било ком смислу.

„Ако би се регионализација обавила без промене Устава, статус новооснованих покрајина одредио би се законом, а Војводина би и даље имала предност, јер је Уставом дефинисана као посебна регија, односно покрајина. Она ће имати бољи уставноправни положај од тих новооснованих покрајина, а питање је какав ће бити њен положај у пракси”, објашњава Тодорић.