Капу доле

Постоји народ који празнује више чак и од Срба, колико год се то невероватним чинило. Земља наше „браће по гозбама и прославама” није, нажалост, „на дохват руке”. Иако су душе два народа блиске, раздваја их пусти Атлантски океан. Е, само да није тако долазили би тамошњи „на трубу” у српску Гучу, наши би код њих ишли на светковину Блиставог снега, а било би још свашта да се види.

За годину дана Перуанци приреде 3.000 народних весеља. У просеку – више од осам дневно. Ту им се, вала, мора скинути капа. Приде томе веома држе до традиције. Од питоме обале до дивље џунгле и непрегледних брда, потомци Инка живе готово исто онако као њихови преци пре хиљаду година: играју старе плесове, поштују обичаје и давнашњи начин израде рукотворина – штитећи тако дух прошлости од зуба времена.

Сачували су становници ове јужноамеричке земље од пропасти и невероватно „село које мења место”. На језеру Титикака, највишој воденој површини по којој плове чамци и бродови, народ Уро из Перуа је пре неколико векова створио насеље на плутајућим острвима од прућа и трске. Још су тамо. И народ и острва. Башкаре се на води, пецају, лове – као да плове кроз векове.

„Qoyllur Rit’i” или прослава Блиставог снега, такође израз поштовања Перуанаца према традицији, сваке године окупи више од 70.000 људи. Прве недеље после Духова у Синакара долину сјури се мноштво света. Одатле се полази на ходочашће наде. Хиљаде плесача, верника и стотине музиканата пешаче сатима ка скоро 5.000 метара високом планинском врху. Кад савладају успон, поклоне се боговима планине, и свако се моли за оно што му треба. Новац, љубав и срећа су на врху листе перуанских жеља. И ту личе на Србе.

Већина ходочасника говори кечуа језиком, матерњим за више од три милиона становника јужноамеричке државе. Знатан је број и оних који говоре неким од чак 91 урођеничког дијалекта. Агварана, Мачигуенга и Хуитото су примери оних који су очувани у џунглама, заједно са гласовима и обичајима перуанских праотаца.

На обронцима Анда у Перуу још је много трагова прошлости и чувених Инка. Њихови пола миленијума стари камени путеви користе се и данас, а ни медицина садашњих становника не разликује се превише од оне која беше позната Инкама. Биљке, лековите траве и бајалице имају предност у односу на савремена научна достигнућа. Ето још нечега по чему су Перуанци налик Србима.