Kapu dole

Postoji narod koji praznuje više čak i od Srba, koliko god se to neverovatnim činilo. Zemlja naše „braće po gozbama i proslavama” nije, nažalost, „na dohvat ruke”. Iako su duše dva naroda bliske, razdvaja ih pusti Atlantski okean. E, samo da nije tako dolazili bi tamošnji „na trubu” u srpsku Guču, naši bi kod njih išli na svetkovinu Blistavog snega, a bilo bi još svašta da se vidi.

Za godinu dana Peruanci prirede 3.000 narodnih veselja. U proseku – više od osam dnevno. Tu im se, vala, mora skinuti kapa. Pride tome veoma drže do tradicije. Od pitome obale do divlje džungle i nepreglednih brda, potomci Inka žive gotovo isto onako kao njihovi preci pre hiljadu godina: igraju stare plesove, poštuju običaje i davnašnji način izrade rukotvorina – štiteći tako duh prošlosti od zuba vremena.

Sačuvali su stanovnici ove južnoameričke zemlje od propasti i neverovatno „selo koje menja mesto”. Na jezeru Titikaka, najvišoj vodenoj površini po kojoj plove čamci i brodovi, narod Uro iz Perua je pre nekoliko vekova stvorio naselje na plutajućim ostrvima od pruća i trske. Još su tamo. I narod i ostrva. Baškare se na vodi, pecaju, love – kao da plove kroz vekove.

„Qoyllur Rit’i” ili proslava Blistavog snega, takođe izraz poštovanja Peruanaca prema tradiciji, svake godine okupi više od 70.000 ljudi. Prve nedelje posle Duhova u Sinakara dolinu sjuri se mnoštvo sveta. Odatle se polazi na hodočašće nade. Hiljade plesača, vernika i stotine muzikanata pešače satima ka skoro 5.000 metara visokom planinskom vrhu. Kad savladaju uspon, poklone se bogovima planine, i svako se moli za ono što mu treba. Novac, ljubav i sreća su na vrhu liste peruanskih želja. I tu liče na Srbe.

Većina hodočasnika govori kečua jezikom, maternjim za više od tri miliona stanovnika južnoameričke države. Znatan je broj i onih koji govore nekim od čak 91 urođeničkog dijalekta. Agvarana, Mačiguenga i Huitoto su primeri onih koji su očuvani u džunglama, zajedno sa glasovima i običajima peruanskih praotaca.

Na obroncima Anda u Peruu još je mnogo tragova prošlosti i čuvenih Inka. Njihovi pola milenijuma stari kameni putevi koriste se i danas, a ni medicina sadašnjih stanovnika ne razlikuje se previše od one koja beše poznata Inkama. Biljke, lekovite trave i bajalice imaju prednost u odnosu na savremena naučna dostignuća. Eto još nečega po čemu su Peruanci nalik Srbima.