Неизвесна Маркјонеова „небеска свадба”

Немци би што пре, и неизоставно, да удоме „Опел“, али не по сваку цену. Невеста, међутим, не само што није у цвету младости и девица, него ни разведена: брак уздрмане немачке фабрике са америчким посрнулим џином „Џенерал моторсом“, макар формално, још није оглашен неважећим. Проводаџија, у овом случају немачка влада, има истина јаку, али не и последњу реч: благослов, ипак, мора стићи из Детроита. Уз нагодбу, дакако, и много непознаница: не зна се по коју цену и на чију штету.

И док озбиљних кандидата за „Опел“ није дуго било ни на видику – богати шеици су меркали из прикрајка, али нису „загризли“ – наједном су се, и у исто време, појавила два: италијански „Фијат“ и канадска „Магна”, иза које у ствари наступају – Руси!

На немачком тлу, и око „Опела“, сударили су се, наиме, један (пре)амбициозни Италијан, Серђо Маркјоне, који је опседнут идејом да створи аутомобилски концерн светских размера и величине на три стуба носача: италијански „Фијат“, на чијем се челу налази, амерички „Крајслер“ и немачки „Опел“, и не мање амбициозни алуминијумски олигарх Олег Дерипаска, под чијом непосредном контролом су руски произвођачи аутомобила „Газ“ и „Волга“.

И док је Маркјоне наступио у Берлину с великом медијском помпом – срео се, увек пред мноштвом телевизијских камера, са низом политичара звучних имена и функција (вицеканцелар и шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер, министар привреде Теодор Карл цу Гутенберг, шеф владиног уреда (министарски положај) Томас де Мезијер и заступник радничких интереса у „Опелу“ Клаус Франц), дао сијасет изјава и интервјуа (смишљено: и високотиражном „Билду“), његови ривали, шефови „Магне“ Франц Штринах, Канађанин аустријског порекла, и Зигфрид Волф су демонстрирали уздржаност. Радије су иза затворених врата интерпретирали своју понуду и пословни модел.

Маркјоне је стекао тако велику предност кад је реч о публицитету, али се и више изложио јавним реакцијама и – нападима. Најпре је изазвао праву пометњу. Наступајући хазардерски, саопштио је својим саговорницима да у његовом концепту код преузимања „Опела“ нема места за једну од четири фабрике на немачком тлу, ону у Кајзерслаутерну. То је промптно изазвало гневне реакције „Опелових“ радника и синдиката. Али и четири премијера у покрајинама Хесен, Рајнланд Пфалц, Северна Рајна Вестфалија и Тирингија, на чијем тлу се налазе „Опелове“ фабрике. У случају њиховог гашења, они би били први на удару еруптивног радничког гнева, чега се, иначе, у години с читавим низом избора, укључујући и оне најважније, за Бундестаг, отворено плаши политичка елита.

Италијан је бацио нову карту на сто. Прихвата и већ отписани Кајзерслаутерн, уз опаску да ће све фабрике морати да прођу кроз „куру мршављења“. Многи су у свему овоме видели његов смишљени маневар: да се „спасавањем“ фабрике у Кајзерслаутерну лакше „прогута удица“ са очигледно неизбежним смањењем броја радних места. На то је, опет, гракнуо моћни синдикат металаца и, бар за сада, окренуо леђа Маркјонеу.

Јуриш два (озбиљна) кандидата на „Опел“ узбуркао је и поделио немачку јавност. У тој подељености, „Магна“, бар за нијансу, и у овом тренутку, чак и међу експертима, стоји боље. Реч је, кажу, о технолошки врхунској, добро позиционираној и успешно вођеној фирми, која није само лиферант: под њеним кровом производе се теренски (луксузни) аутомобили „мерцедес” и бе-ем-ве.

Сама „Магна“ би, међутим, у инвестицијама у „Опел“ од пет, шест милијарди евра учествовала са свега двадесет одсто. Тридесет одсто би унео Дерипаска. То се једном броју Немаца баш не допада. Они који друкчије размишљају, потржу следеће аргументе: „олигарх“ има добре везе у Кремљу а „Опелу“ се отвара велико руско тржиште. „Шпигл“ спомиње уз то и моћне „Магнине“ политичке протежее, Франка Валтера Штајнмајера и бившег канцелара Герхарда Шредера. На Шредеровом (шездесет петом) рођендану, међу привилегованим гостима – са Шредерове десне стране за столом је седео председник Србије Борис Тадић – нашао се и шеф „Магне” Зигфрид Волф.

Једном броју експерата „Фијат“ је боља прилика: у великим серијама, с којима рачуна Маркјоне, јесте и велика „Опелова“ шанса. Други, пак, упозоравају да се од „три проблематична партнера“ не може направити успешан концерн, и да „Фијат“ не располаже таквим менаџментом који би то могао све да „свари“. Није то успело ни једном „Дајмлеру“, чији брак с „Крајслером“ се распао.

Оне варијације на тему с удавачом наметнуо је, иначе, сам Серђо Маркјоне, најављујући „небеску свадбу“ италијанског и немачког произвођача аутомобила, која је крајње неизвесна. Прихватајући тај шлагворт, један од најугледнијих економиста специјализованих за ову браншу Фердинанд Дуденхефер је приметио: неко треће решење – значи ни „Фијат“ ни „Магна“ – било би далеко боље, али невеста, „Опел“, баш не изгледа као мис света и не може много да бира.

Мирослав Стојановић