Neizvesna Markjoneova „nebeska svadba”

Nemci bi što pre, i neizostavno, da udome „Opel“, ali ne po svaku cenu. Nevesta, međutim, ne samo što nije u cvetu mladosti i devica, nego ni razvedena: brak uzdrmane nemačke fabrike sa američkim posrnulim džinom „Dženeral motorsom“, makar formalno, još nije oglašen nevažećim. Provodadžija, u ovom slučaju nemačka vlada, ima istina jaku, ali ne i poslednju reč: blagoslov, ipak, mora stići iz Detroita. Uz nagodbu, dakako, i mnogo nepoznanica: ne zna se po koju cenu i na čiju štetu.

I dok ozbiljnih kandidata za „Opel“ nije dugo bilo ni na vidiku – bogati šeici su merkali iz prikrajka, ali nisu „zagrizli“ – najednom su se, i u isto vreme, pojavila dva: italijanski „Fijat“ i kanadska „Magna”, iza koje u stvari nastupaju – Rusi!

Na nemačkom tlu, i oko „Opela“, sudarili su se, naime, jedan (pre)ambiciozni Italijan, Serđo Markjone, koji je opsednut idejom da stvori automobilski koncern svetskih razmera i veličine na tri stuba nosača: italijanski „Fijat“, na čijem se čelu nalazi, američki „Krajsler“ i nemački „Opel“, i ne manje ambiciozni aluminijumski oligarh Oleg Deripaska, pod čijom neposrednom kontrolom su ruski proizvođači automobila „Gaz“ i „Volga“.

I dok je Markjone nastupio u Berlinu s velikom medijskom pompom – sreo se, uvek pred mnoštvom televizijskih kamera, sa nizom političara zvučnih imena i funkcija (vicekancelar i šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer, ministar privrede Teodor Karl cu Gutenberg, šef vladinog ureda (ministarski položaj) Tomas de Mezijer i zastupnik radničkih interesa u „Opelu“ Klaus Franc), dao sijaset izjava i intervjua (smišljeno: i visokotiražnom „Bildu“), njegovi rivali, šefovi „Magne“ Franc Štrinah, Kanađanin austrijskog porekla, i Zigfrid Volf su demonstrirali uzdržanost. Radije su iza zatvorenih vrata interpretirali svoju ponudu i poslovni model.

Markjone je stekao tako veliku prednost kad je reč o publicitetu, ali se i više izložio javnim reakcijama i – napadima. Najpre je izazvao pravu pometnju. Nastupajući hazarderski, saopštio je svojim sagovornicima da u njegovom konceptu kod preuzimanja „Opela“ nema mesta za jednu od četiri fabrike na nemačkom tlu, onu u Kajzerslauternu. To je promptno izazvalo gnevne reakcije „Opelovih“ radnika i sindikata. Ali i četiri premijera u pokrajinama Hesen, Rajnland Pfalc, Severna Rajna Vestfalija i Tiringija, na čijem tlu se nalaze „Opelove“ fabrike. U slučaju njihovog gašenja, oni bi bili prvi na udaru eruptivnog radničkog gneva, čega se, inače, u godini s čitavim nizom izbora, uključujući i one najvažnije, za Bundestag, otvoreno plaši politička elita.

Italijan je bacio novu kartu na sto. Prihvata i već otpisani Kajzerslautern, uz opasku da će sve fabrike morati da prođu kroz „kuru mršavljenja“. Mnogi su u svemu ovome videli njegov smišljeni manevar: da se „spasavanjem“ fabrike u Kajzerslauternu lakše „proguta udica“ sa očigledno neizbežnim smanjenjem broja radnih mesta. Na to je, opet, graknuo moćni sindikat metalaca i, bar za sada, okrenuo leđa Markjoneu.

Juriš dva (ozbiljna) kandidata na „Opel“ uzburkao je i podelio nemačku javnost. U toj podeljenosti, „Magna“, bar za nijansu, i u ovom trenutku, čak i među ekspertima, stoji bolje. Reč je, kažu, o tehnološki vrhunskoj, dobro pozicioniranoj i uspešno vođenoj firmi, koja nije samo liferant: pod njenim krovom proizvode se terenski (luksuzni) automobili „mercedes” i be-em-ve.

Sama „Magna“ bi, međutim, u investicijama u „Opel“ od pet, šest milijardi evra učestvovala sa svega dvadeset odsto. Trideset odsto bi uneo Deripaska. To se jednom broju Nemaca baš ne dopada. Oni koji drukčije razmišljaju, potržu sledeće argumente: „oligarh“ ima dobre veze u Kremlju a „Opelu“ se otvara veliko rusko tržište. „Špigl“ spominje uz to i moćne „Magnine“ političke protežee, Franka Valtera Štajnmajera i bivšeg kancelara Gerharda Šredera. Na Šrederovom (šezdeset petom) rođendanu, među privilegovanim gostima – sa Šrederove desne strane za stolom je sedeo predsednik Srbije Boris Tadić – našao se i šef „Magne” Zigfrid Volf.

Jednom broju eksperata „Fijat“ je bolja prilika: u velikim serijama, s kojima računa Markjone, jeste i velika „Opelova“ šansa. Drugi, pak, upozoravaju da se od „tri problematična partnera“ ne može napraviti uspešan koncern, i da „Fijat“ ne raspolaže takvim menadžmentom koji bi to mogao sve da „svari“. Nije to uspelo ni jednom „Dajmleru“, čiji brak s „Krajslerom“ se raspao.

One varijacije na temu s udavačom nametnuo je, inače, sam Serđo Markjone, najavljujući „nebesku svadbu“ italijanskog i nemačkog proizvođača automobila, koja je krajnje neizvesna. Prihvatajući taj šlagvort, jedan od najuglednijih ekonomista specijalizovanih za ovu branšu Ferdinand Dudenhefer je primetio: neko treće rešenje – znači ni „Fijat“ ni „Magna“ – bilo bi daleko bolje, ali nevesta, „Opel“, baš ne izgleda kao mis sveta i ne može mnogo da bira.

Miroslav Stojanović