Четврта димензија загађења

Брига друштва о загађењу земље, воде и ваздуха све је већа и настојања у том смеру подигнута су на министарски ниво. Пажњи еколога измиче мање видљива четврта димензија загађења, а то је загађење међуљудских односа. Намћори, људи с негативним ставом према сваком стваралачком чину, све се чешће могу срести како свој нихилизам и деструктивност шире кварећи међуљудске односе. И у бившим временима било је таквих особа. За то говори читав антипантеон имена као: ђаво, враг, сотона, вампир, демон, Луцифер, белзебуб. Данас је теже препознати такве особе јер оне своје антихуманистичко опредељење пласирају под псеудонаучним и привидно стручним ставовима. Они својим дерогирајућим мишљењима подстичу кризу, провоцирајући депресивно расположење у околини. Медији мултиплицирају таква мишљења која вешто прикривају своју злонамерност. Такве особе могу се препознати по реченици: „А лепо сам вам ја говорио!?”, с нагласком на „ја”. Еколози би требало да обрате пажњу на такве личности, да их препознају и лоцирају. Кад их препознају као кочничаре напретка, завиднике који злослутно бдију над сваком стваралачком личношћу, они се кукавички повлаче. Како живимо у времену у коме је тимски рад императив напретка, јер нема више генија индивидуалаца леонардовског типа, разорном дејству таквих типова треба стати на пут и енергично их раскринкати. Они сопствену несигурност, мањак самопоуздања, импотенцију, бесперспективност и недостатак визије пројектују на околину, која је дужна да се заштити од погубног дејства, поплочаног наводно добрим намерама, ради тежег препознавања. Свака част најлон кесама и пластичним флашама, али изолација само једног загађивача менталне климе има далекосежно повољнији ефекат на друштво. Неће нас нико прогласити параноицима ако констатујемо да међу нама има и намерно пласираних пропагандиста који бљују неповерење, фатализам, црне слутње, катастрофична предвиђања, поткрепљујући то, ради лакше пробављивости, наводним мишљењима ауторитета и института, уз обавезно лажне статистике. Сваком се може догодити да устане на леву ногу, али у животу треба неговати оптимизам, позитивне стваралачке особине, дух комуникације и сарадње, како с ближњима, тако и с непознатима. Богатство лежи у коришћењу туђих искустава, само будале понављају грешке претходника.

Загађивачи хуманих односа препознају се по цинизму, перманентном обезвређивању основних позитивних вредности човечанства, саркастичним освртима на туђе домете, досеге и успехе. Они не могу прикрити љубомору на позитивне личности, знане и незнане. Преко њихових уста не прелази похвала ни за очигледна достигнућа. Вишедеценијско суочавање с таквим индивидуама уверило ме је да их, дугорочно гледано, живот кажњава и своди на праву меру. Али код данашњег степена развоја психијатрије и психологије, као и социјалних наука, то је исто као да чекамо кошаву да одува пластичне кесе. У стварању климе позитивних људских вредности, као што је радост живљења, стварања, рађања, треба заузимати активну улогу; ни срећа не долази сама, треба јој барем кренути у сусрет. При том треба одгурнути сваког кочничара, оног ко своје негативне импулсе настоји да шири и пласира да би другом напакостио. Будући да живимо у свету надметања, многи су ту трку изгубили. Тада се у њима буди завист, злоба, љубомора, пакост и жеља да нико не успе у оном што они нису могли достићи. Будући да живимо у све старијем човечанству, а поменуте су особине старог менталитета, младост и њени атрибути као што су ведрина, духовитост, разиграност, радозналост, јуриш ка звездама, па и лакомисленост, дају ону полетност неопходну да би живот био вредан. Све друго треба активно онемогућавати, јер узалуд ћемо пити чисту воду и удисати ваздух без олова ако нам у нашој околини неко стално ставља оловне утеге апатије, депресије и малодушности.