Утроје против екстремиста и „колатералне штете”

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 7. маја – Неуобичајеним тројним самитом, Барак Обама је потврдио да ће главнина америчких војних операција опет бити концентрисана – против Ал Каиде и талибана који су појачали акције у Авганистану и проширили их на Пакистан. Приликом јучерашњег сусрета с председницима те две земље, Хамидом Карзаијем и Асифом Али Зардаријем, покушао је да створи нову врсту савезничког терцета чији би главни циљ био – елиминација екстремистичких снага као највеће претње и овдашњој и тамошњој безбедности.

Да би се тај план обистинио потребно је да партнери – обнове поверење, уздрмано међусобним оптужбама за „неразумевање” ситуације, што је допринело напредовању њихових непријатеља. Гостима је стављено на знање да треба да буду енергичнији и усклађенији у борби против заједничког противника, док је од домаћина затражено да му трупе буду опрезније, да не буде „колатералне штете” и да се повећа финансијска потпора тамошњем развоју не само војних него и привредних и социјалних погона, чије садашње лоше стање погодује екстремистичкој регрутацији.

Све је то обећано, из чега произлазе три стратешка новитета. Прво, Обама би да обједини фронтове у Авганистану и Пакистану, тако да су они већ добили заједнички надимак „Авпак” (од почетних слова имена две земље). Друго, наговештавају се битке које би могле то поприште да претворе у највеће бојиште данашњице. Треће, Америка мора да повећа финансијска издвајања: не само за исправљање овдашњих економских застрањивања него и за исправљање курса претходне администрације Џорџа Буша млађег, која је претераним концентрисањем на Ирак занемарила борбу против талибана и Ал Каиде, иако су јој баш они били повод за проглашавање „глобалног рата против тероризма”.

Амбициозност подухвата појединим аналитичарима наговештава „нови Вијетнам”. Други мисле да је реч о усредсређивању војних акција на америчког „државног непријатеља број један”. Трећима се чини да се ствара, при томе, фронт нуклеарне предострожности који подразумева да се не дозволи да пакистански арсенал доспе у „непожељне руке”, а да се истовремено направи обруч око Ирана за који се одавде слути да жели да направи атомске бомбе. Четврти сматрају да је све то део још већег америчког „пакета”, у коме су и „хронични проблеми” као што су израелско-палестински сукоб и напетост између Пакистана и Индије (такође нуклеарне силе)…

Комбинација је, такорећи, безброј. Укључују позиције – и Европљана који као чланови НАТО нису показали вољу да пошаљу довољно војника у Авганистан, па и Русије и Кине као „опет растућих сила”.

Хроничари налазе повод да подсете како је својевремено Велика депресија отклоњена тек Другим светским ратом, па да можда и садашња највећа модерна економска криза води ка великим оружаним обрачунима. Али, буде се и наде да су извучене поуке из историје па да се из невоља може изаћи без масовних људских жртава, уз повећане дипломатске напоре.

Лепо звучи, али није једноставно. Уочи тројног самита у Белој кући стигли су извештаји Међународног црвеног крста да су „десетине а можда и више од стотине цивила убијени” у америчком бомбардерском нападу „на упоришта екстремиста” у Авганистану. Обама се одмах за такву несрећу извинио Карзаију, а оснива се двострана комисија за испитивање „случаја” који подрива, уз остало, поверење Авганистанаца у америчку помоћ.

Наде у позитиван исход увећаних изазова углавном се везују за Обамина обећања да Америка више неће наступати једнострано и да ће испољити „више слуха” за друге. Али, ствари су поодмакле до тачке кад је прилично извесно да брзих решења за нагомилане проблеме – нема. Поготову што се као заблуда с трагичним последицама испоставила уобразиља да их – има.

М. Пантелић